РАД ЈЕ НАЈБОЉА ПРЕПОРУКА!
НЕМАЊА ГРБИЋ: – У дипломатској професији, бити амбасадор, еквивалент је генералском чину у војсци. Свестан сам да сам ја до овог ранга стигао јако млад, па тим пре, за мене овакав развој догађаја представља велику мотивацију, али ме и те како и обавезује.
Ускоро ће га поново ословљавати са „Ваша екселенцијо“. Тако налажу дипломатски протоколи у целом свету. Рођен је у Београду, али по мајци је Чачанин, а тако се и „изјашњава“. Разлога за то је много. Најтеже, деведесете, проведене у граду на Морави, он сматра својим безбрижним детињством! Зато што је овај град за њега одувек био „свој“, зато што је у основној школи имао учитељицу „старог кова“, зато што јеједан час историје у чачанској Гимназији пресудно утицао на његову будућност, зато што је захвалан и, још много тога за њега је – зато…На том часу, каже, препознао је својпозив, кроз који је остварио своју животну жељу. Указом Владе, средином новембра, Чачанин Немања Грбић (1984), постављен је за изванредног и опуномоћеног амбасадора Републике Србије у Републици Кореји. На ту дужност одлази ускоро са позиције координатора Сектора за билатералну сарадњу Министарства спољних послова РС, а у његовој дипломатској каријери стоје и референце – генерални секретар Националне комисије Србије за UNESCO, конзул и аташе за штампу Амбасаде Србије у Токију…
Не заборавља да је велику улогу у његовом формирању имала мајка Снежана, лекар, стасала у угледној чачанској породица Цветић. Деда Предраг, машински инжењер, једно време, био је директор спољне трговине у Компанији „Слобода“, а бака Љубица, дипломирани економиста, дугогодишњи руководилац чачанске филијале, некадашње „Инвест банке“. Немања је кренуо својим путем, на Далеки Исток… Ексклузивно, за новогодишње издање „Чачанског гласа“, разговарамо са овим младим дипломатом.
ОДРАСТАЊЕ У ЧАЧКУ НЕ БИХ ЗАМЕНИО НИ ЗА ШТА!
Ваше чачанске године, по чему их памтите, чему су Вас научиле?
– Одрастање у Чачку не бих заменио ни за шта. Иако сам се родио у Београду, јако рано сам се доселио у Чачак, одакле ми је мајка, па када ме неко пита одакле сам, нема дилеме око одговора. Безбрижност одрастања у граду крај Мораве ће увек бити део мене, упркос томе што сам овде одрастао и школовао се током турбулентних и тешких 90-их година. Некако, као да детињство остаје имуно на негативне утиције споља, или их као дете не примећујеш, док се родитељи грчевито труде да не осетиш недаће са којима се сусрећу. Ишао сам у Основну школу „Вук Караџић“, за коју и данас волим да кажем да је најбоља у граду (смех). Учитељица Данка је била старог кова, били смо јој последња генерација пред пензинисање и готово сам уверен да ми је основне постулате рада и озбиљног приступа стварима, управо она усадила. Наравно, моја мајка Снежана, иначе угледан чачански лекар, својим пожртвованим и преданим радом, била је пример како радити часно и марљиво, тако да рад буде твоја најбоља препорука. Дане младости обележила су лета на базенима, Морави и Каменици, дани и ноћи уз баскет на Желовом, Борчевом, Партизановом, клизање на Спомен парку или бедему, онда, када је зима и даље била зима… Не смем да заборавим ни уранке и излете у Овчар бањи, посебно на Каблару, на који и сада често одведем госте који по први пут долазе у наш град. У Гимназији, где сам похађао друштвено-језички смер, развио сам велику љубав према друштвеним наукама, пре свега, историји, али и социологији, премда је овај предмет био међу најмање омиљеним међу гимназијалцима у то доба. Ово је град свој, мени посебан, чији су становници мудри, проницљиви, сналажљиви и предузимљиви. Град спорта, пре свега, кошарке, чиме се посебно поносим, али и богате историје и културног наслеђа. Град, који заслужује још више афирмације и који и даље треба да се развија. Заиста сам срећан што сам своје детињство провео управо овде.
СТУДЕНТ ГЕНЕРАЦИЈЕ НА ФАКУЛТЕТУ ПОЛИТИЧКИХ НАУКА
Како сте ушли у дипломатију, студије на Факултету политичких наука, осим доброг компаративног теоријског знања, не нуде много у погледу запошљавања?
– Био сам студент генерације на смеру за међународне студије Факултета политичких наука у Београду, у генерацији 2003/2004, а освајао сам и неколико награда за факултет на такмичењима у међународном праву, што ми је већ у самом старту дало предност при конкурсу за пријем у Министарство спољних послова. Сећам се како сам са стрепњом чекао резултате тог фамозног конкурса, који је имао више фаза и трајао више од годину дана. Конкуренција је била огромна, мислим, преко 500 кандидата на 20 места за дипломате-приправнике. Познавање страних језика, имајући у виду ригорозне тестове при пријему, такође ми је дало шансу да будем међу тих 20. И наравно, имао сам снажну жељу. Да будем потпуно искрен, нисам имао никаву алтернативу или резервни сценарио, за случај да не прођем на конкурсу за МСП. Свестан сам итекако да релативно мали број колега са мог факултета успе да „уђе“ у МСП, али шансе свакако постоје за оне који су марљиви, вредни и квалитетни.
Наравно, конкуренцију увек чине колеге са других факултета, попут правника, економиста или филолога, али ја дубоко верујем да политиколози имају најбољу теоријску базу за бављење дипломатијом и готово сам уверен да у МСП и данас највећи брј запослених међу дипломатама чинимо управо ми. Заслужено. (смех)
ОД МИНИСТАРСТВА СПОЉНИХ ПОСЛОВА ДО ТОКИЈА
Ви сте успели да се позиционирате у Министарству спољних послова, шта сте тачно радили?
– Од самог почетка рада у Министарству спољних послова 2009. године, трудио сам се да се специјализујем у одређеној области, како бих увек био конкурентан. Не волим сваштарење, ни у животу ни на послу. Мислим да нико не може о свему знати све, већ да је важно продубити знање о одређеној области. Можда је то утицај мојих азијских дана на мене.За мене, то је област Далеког Истока. Од усавршавања у Јапану, преко службе у нашој Амбасади у Токију, па Унеска, мој досадашњи пут у дипломатији водио ме је кроз разне станице. Био сам и генерални секретар Комисије Републике Србије за сарадњу са Унексом, а скоро три године радио сам у Кабинету министра спољих послова, најпре Ивице Дачића, а потом Николе Селаковића. Од маја, ове године, на позицији сам координатора у Сектору за билатералану сарадњу, који је носећи сектор Министарства и покрива рад свих наших амбасада у свету. Сва досадашња задужења омогућила су ми да стекнем нова и разнолика искуства, али сам свестан да процес учења никада не престаје. Свакако да су позиционирању у МСП допринеле и највише радне оцене, као и награде које сам освајао на усавршавањима у Јапану и Републици Кореји. Предстојећа мисија на позицији амбасадора у Републици Кореји је нови изазов и велика одговорност која се пред мене ставља. У дипломатској професији, бити амбасадор, еквивалент је генералском чину у војсци. Свестан сам да сам ја до овог ранга стигао јако млад, па тим пре, за мене овакав развој догађаја представља велику мотивацију, али ме итекако и обавезује.
ЖИВОТНА ЖЕЉА И ДИПЛОМАТСКЕ ВЕШТИНЕ
Судећи по овим одговорима намеће се питање да ли је дипломатија била Ваша животна жеља?
– Могу рећи да јесте. Мислим да сам одлуку да се бавим дипломатијим донео у трећем разреду Гимназије, сасвим могуће, на часу историје, која ми је била један од омиљених предмета. Моја другарица из клупе Јелена, која је била, можда, и најбољи ђак у одељењу, па је самим тим за мене била од кредибилитета, прва је поменула међународне студије на Факултету политичких наука као нешто што би она студирала. Заинтересовао сам се за ту област и, након само годину и по дана, дошло је до неочекиваног епилога – ја сам уписао ФПН, а она Архитектонски факултет. Овом приликом јој захваљујем на препоруци. (смех) Да мало уозбиљимо, дипломатија се наметала као логичан избор за неког ко је заиста волео друштвене науке, пре свега, историју и географију, стране језике, а потом социологију и Устав и право грађана, јер реч је о професији, ако хоћете занату и вештини, која изискује веома добро познавање свих поменутих дисциплина.
Колико језика говорите и које дипломатске вештине поседујете?
– Говорим енглески, јапански, корејски и француски, а учио сам и фарси, језик који се користи у Ирану и Авганистану, и бахасу, званични језик Индонезије. Морам бити искрен, сваки језик „зарђа“ када се не користи, посебно они језици које не чујете често и којима нисте окружени сваког дана, као рецимо, енглеским језиком. Зато, познавање језика подразумева сталан и напоран рад. Сада ми је фокус на корејском језику, имајући у виду предстојећу мисију. Он ми задаје проблеме, јер, иако има релативо лако писмо, које је фонетско као и наше, па га је неупоредиво лакше савладати од, рецимо, јапанског писма, изговор је доста тежак, па има гласова са којима се и даље мучим. Надам се да ћу у наредних неколико година овладати и њиме. Што се тиче дипломатских вештина, за сваког диломату важно је да савлада вештине комуникације, преговарања, да буде социјалан и активан, а да све вештине базира на познавању прилика земље пријема и своје земље, као и на веома доброј општој информисаности. Дипломатија је и позив и начин живота, па подразумева и лепе манире, учтивост, прецизност и такт.
Наставиће се
Зорица Лешовић Станојевић
Фото: Немања Грбић
