РОМАНИ „МУК“ У „СЛУЧАЈ ВИНЧА“ ДР ГОРАНА МИЛАШИНОВИЋА ПРЕДСТАВЉЕНИ У ЧАЧКУ
Вест о 10.066 птица, просечне тежине 26 грама, међу којима је највећи број славуја, убијено је ради шверца 2002. године у Бачком Подунављу, остала је недовољно примећена. Овај екоцид је урађен ради задовољства неког малог броја људи негде у Италији, којима је то понуђено на менију неког ресторана, јер од своје декаденције више не знају шта би да једу… И то је била вест која је само прошла поред нас… Како једна вест, може бити иницијална за читав роман о људској суровости и бахатости, сведочи управо роман „Мук“, последњи у низу од једанаест књига београдског књижевника и лекара др Горана Милашиновића, који је уз „Случај Винча“, као антипод претходном по израженој људској природи, представљен у Чачку, у уторак, 7. фебруара, у организацији Књижевног програма Културног центра.
Горан Милашиновић је редовни професор Медицинског факултета, Универзитета у Београду, лекар специјалиста интерне медицине, кардиолог-електрофизиолог и књижевник. До сада је објавио осам романа, књигу епистоларне прозе, књигу разговора и збирку прича, рекла је уредница програма Милкица Милетић.
ОД ПСЕУДОХЕДОНИЗМА ДО ГАСТРОПАТОЛОГИЈЕ
– За ту вест сам чуо сасвим случајно и она ме је страшно погодила. Ја сам осетио неку врсту мука и зато се роман и зове „Мук“. Био сам изненађен чињеницом да ником није пало напамет, зашто неко није осуђен због тога, зашто нико није процесуиран, зашто у Србији није никад покренут поступак против неког таквог, и то је за мене био повод да размишљам, какви смо ми заправо људи, какав је човек који је могао да убије 10.000 птица да би направио паштете или неки колач, деликатес који се скупо плаћа… Која је то публика, која је то декаденција у некоме ко може да ужива у томе, не размишљајући да је то 10.000 славуја, најлепшег украса природе. Ја сам преко тог злочина у роману хтео да дођем до тога какви су то људи. Мислим да је одговор у томе да то радимо немарно, не размишљајући, што раде ловци, а мој главни јунак је ловац, који није свестан злочина који је направио, а с друге стране је тај псеудохедонизам који је постао, заправо, гастропатологија на којој се добро зарађује, за нека декадентна друштва која су храну претворила из потребе у патологију, док милијарду људи и даље умире од глади. То су били моји мотиви, ја сам био погођен том вешћу и како смо ми преко тога олако прешли – истиче др Горан Милашиновић.
У фокусу његовог књижевног истраживања, прича аутор, јесу неки истинити догађаји преко којих је могуће препознати људске карактере и живот какав ми живимо. Он сматра да понекад неки догађаји само пролазе поред нас, а због свих других материјализама и конзумеризама не умемо да се зауставимо да бисмо видели куда заправо иде људски род.
-Зато мени неки истинити догађаји служе да застанем и да књижевно обрадим ту тему, колико умем – каже др Милашиновић.
– У „Случају Винча“, бавио сам се хуманошћу Француза који су поклонили коштану срж нашим атомистима 1958. године. За мене је то била једна врста несвакидашње хуманости, коју није могуће срести међу људима, али ето, у то време је постојала, а последњи роман који представљамо „Мук“, говори супротно, о непоћудности карактера и злочину који је направљен према птицама, заправо, кад се боље запитамо, то је била велика слика људског карактера који је у данашње време, у некој врсти гастрохедонизма, прешао границе. Друго, ту је наша врста немилосрдности и безобзирности према природи да се уништава. Плашим се да је и људски род под великим знаком питања, да ће људски род сам уништити планету, а тиме и себе. Вероватно ће планета једног дана, нажалост, и људска врста нестати, завладаће нека друга, као што су и диносауруси нестали, па су друге врсте дошле. Мислим да ће се тако догодити и са људима, ако не буду пазили. И на овим стварима, које изгледају банално, а које се догађају поред нас, треба застати и упитати се да ли то одсликава човека какав јесте, јер човек јесте такав, какав је, по својим манама, о чему је Шекспир говорио у својим драмама. Свака његова драма је једна људска мана. И човек по дефиницији није добар, он је рођен добар, зато што је човек, али то га не чини човеком, заправо, чине га људске мане. Ми не можемо да упознамо човека, ако не упознамо његове мане. Доброта је нешто што би требало да се подразумева, и подразумева се. Али се најчешће изненадимо кад упознамо неког човека и кад схватимо ко је неко, суочивши се с манама. И то је, отприлике, нека врста мојих истраживања – рекао је др Горан Милашиновић.
ПРИРОДА ПОНОВО ПОКАЗУЈЕ КОЛИКО ЈЕ МОЋНА СИЛА, А МИ САМО ПРАШИНА…
Истичући да ниједна озбиљна књига није без тезе у којој је интенција писца далеко универзалнија, професор др Ана Стишовић Миловановић, позивајући се на тренутак када је српска литература коначно раскрстила са постмодерном, наводи даје књижевна критика „са великом радошћу дочекала романе или збирке прича који су у извесном смислу били на фону стварносне прозе.“
– Проф. др Горан Милашиновић, који је, између осталог и у своме послу, али и у литератури велики филантроп, хуманиста, не одустаје никада од онога што је реалија живота, али наравно, дограђујући својом имагинацијом, допричавајући, домишљавајући своје наративе, као аутор нас увек доводи до есенцијалних тема. У приповедној збирци „Лекари“ бави се осујећеношћу људских напора, о помањкању људи који се узалуд труде да досегну обичну људску срећу, јер наука, посао, увек тражи неку врсту жртве, док се у „Случају Винча“ говори о једном од феномена као што је емпатија, саосећање и потреба да спознамо бол људског бића, и то је прва прича коју Европа памти о донорству. Ту је најважнија потреба, заправо, да у другом људском бићу видимо тугу, жалост, бол и будемо уз њега. То је већ заборављена особина, али је зато најновији роман отворио једну врло актуелну и важну причу, колико смо као људи свесни нашег припадања природи, да од ње зависимо… Ове драматичне ствари које гледамо у Турској и Сирији показују колико је заправо природа моћна сила пред којом смо одиста прашина, а ми то стално заборављамо… Дакле, врло важне теме, чак и када је наизглед, једноставан повод – истиче Ана Стишовић Миловановић.
За Милашиновића је књижевност одувек само писање, а најбоље је оно што преживи време, а не оно што су претенциозно прогласили некакви жирији који имају свој укус, истиче.
– За мене је суштина књижевности – човек. Ко је запитан за човека, па онај ко воли човека. Онај ко уништава птице, уништава и човека, поништавајући тај круг живота – истиче аутор.
Председник је Комисије Владе Србије за сарадњу са UNESCO-м, са јасним ставом да је на делу културни геноцид, посебно када је реч о православној културној баштини на Космету.
– UNESCO се препознаје преко културе, али ми покушавамо да и другим активностима дамо значаја, то су образовање младих, образовање жена, млади научници… Највише смо присутни у култури и заштити природе, последњих седам, осам година смо значајно уписани на листу Културне баштине и мислим да се место Србије у овој значајној организацији доста попоравило – каже наш саговорник.
Зорица Лешовић Станојевић
