Рокенрол песништво, као својеврсни културни феномен, добило је потврду своје уметничке вредности отварањем Легата песника и рок музичара Милана Младеновића, 5. новембра 2024, када се навршило 30 година од његове смрти. Легат је тог дана отворен у Народној библиотеци Србије. Милан Младеновић (1958-1994) је као фронтмен култног београдског бенда „Еркатарина Велика“, имао у њему вишеструку улогу као гитариста, певач, композитор и текстописац. Уз Младеновића, последњу поставу бенда су чинили Маргита Стефановић Мага, текстописац и клавијатуристкиња, Бојан Печар, басиста, Драгомир Гаги Михајловић, гитариста, Душан Дејановић, први бубњар, Ивица ВД Вдовић, бубњар кога мења Иван Феце Фирчи… Једно време члан бенда био је као бубњар и Срђан Жика Тодоровић, који долази из ривалске „Дисциплине кичме“. Већина је преминула у младим годинама, били су образовани, а завршили су као „жртве своје уметности“. Њихови стихови су на крају постали пророчки, иако су првобитно инспирисани ситуацијама и сленгом које користе наркомани.
У години када су ремастеризовани албуми ЕКВ, објављен је и један тематски број „Градца“, 231, 232, такође, култног часописа за књижевност, уметност и културу, чији је уредник књижевник Бранко Кукић, а посвећен је рок бенду „Екатарина Велика“ – ЕКВ. Овај двоброј приредио је Марјан Чакаревић, а фотографије на корици потписује Горанка Матић. Нови талас у музици осамдесетих и деведестих година прошлог века за љубитеље пробраних компонованих стихова и порука на југословенском простору, од 1982. до 1994. године (у августу су имали последњи концерт у Будви), обележила је као једна од најутицајнијих и најуспешнијих бендова „Екатарина Велика“. Иако су трагично окончали своје конторверзне приватне животе, оставили су специфичан траг у рок музици који својим квалитетом траје.
О феномену „Екатарина Велика“ приређивач темата Марјан Чакаревић под насловом “Кости добрих животиња“ каже да је временом постајало јасно, по многим, „како проверљивим, тако и оним неухватљивим мерилима“ реч о „најзначајнијем, сасвим јединственом опусу у овдашњој поп музици.“
Приређивач наводи да овај број „Градца“ представља покушај да се на једном месту сакупе, како најважнији и најрепрезентативнији текстови и интервјуи који ду објављени у претходних четрдесет година, од првих текстова о „Шарлу акробати“, па све до данас, тако, са друге стране, и есеји писаца, критичара и слободних мисллаца на различите теме и феномене који обликују статус и доживљај онога шта ЕКВ значи сада и овде.
„Оно, што се нарочито види у интрвјуима са Миланом Младеновићем и осталим члановима бенда су: висока музичка и културна самосвест, која је, ако се изузму ретки тренуци опуштености и иронично-хуморни пасажи и коментари, када се завири испод површине реченог, у сталном одбрамбеном ставу пред силама немерљивим и неразумевањем, пред неизговореним, али подразумеваним примедбама да су подлегли комерцијализацији, да су „издали“ (кога, или шта), види се хиперсензибилна скупна младих људи, која је јасно,тачно и правовремено именовала све оно што види и осећа, што се не само иза брда него ту пред свачијим носем ваља, а што је и тада, једнако као и сада, мало ко желео или имао смелости да чује“, наводи Чакаревић.
У тексту „Неупоредиво више“, Драган Бошковић, између осталог, признаје да није био „фан“ ЕКВ, и стога му та дистанца „пружа лагодност да може сасвим мирно говорити о њој“. Полазећи од става да „сваки велики бенд мора изразити оно више којим, потврђујући сопствени идентитет, надилази себе као бенд и постаје културни догађај“. Према његовим речима, „Екатараина“ је „музичко-језички стандард… она је оно више од панка, новог таласа; она је оно више од урбане средине и урбаног звука, оно више од усамљености појединца; оно више популарне музичке уметности, неупоредиво више…“
Три генијалца, један албум, један сингл и три ствари на „Пакет арнжману“. И превише од њих тројице који нису могли издржати да дуго остану заједно испод једног имена „Шарло акробата“. Зато је овај бенд ексцес у сваком погледу. Један албум и на њему све што би икада требало да буде одсвирано и отпевано, пише Бошковић.
Дебитовали су албумом „Катарина Друга“, 1984, како су се у почетку звали и због сукоба са Михајловићем преименовали. Други албум, „Екатарина Велика“, издају 1985. и он им доноси прве хитове: „Очи боје меда“, „Модро зелено“, „“ Tatto“… Прекретницом се сматра албум „С ветром у лице“,1986, доноси хитове „Буди сам на улици“, „Као да је било некад“, „Ти си сав мој бол“, „Новац у рукама“. Четврти је албум „Љубав“, 1987. који се сматра њиховим најбољим издањем и једним од најбољих рок албума у екс Југославији. Издвајају се хитови „Поред мене“, „“Земља“, „Људи из градова“, „Љубав“, „7 дана“, „Тонемо“… На турнеји 1988. придружују им се Звонимир Ђукић Ђуле („Ван Гог“) и Тања Јовићевић („Октобар 1864“). Пети албум, „Само пар година за нас“, 1989, издваја као хитове истоимену песму, потом „Круг“, „Срце“. Песму „Само пар година за нас“ слушаоци београдског Радија Б92 изгласали су 2006. за најбољу југословенску рок песму свих времена, што потврђује и Младеновић у интервјуу 1992. Велики промену састава доживљавају почетком деведесетих, Срђан Тодоровић се посвећује глумачкој каријери, нови бубњар је Марко Миливојевић, а Бојан Печар одлази у Лондон, њега мења басиста Мишко Плави. Албум „Дум, дум“, најмрачније издање овог бенда, излази у пролеће 1991. и наговештава распад земље и грађански рат. „Неко нас посматра“ у мају 1993, сматрали су најгорим њиховим издањем, али се временом однос према њему променио, јер доноси топлије и отвореније теме. Упечатљиве су песме „Заједно“, „Јадранско море“, “Just let me play some modern RNR music“ и једину обраду, „Истина машина“, ју рок бенда „Тајм“. Током 1994. Младеновић у Бразилу са Митром Суботићем Субом ради на албуму „Поново заједно“, али је све обустављено, због његовог здравственог стања. Смрћу Милана Младеновића, 5. новембра 1994. у 37. години, престаје да постоји и „Екатарина Велика“.
О свему томе, кроз најбоље есеје, критике, рецензије албума, анализе, интервјуе са члановима бенда, пише темат „Градца“ посвећен овој групи као рок феномену и музичкој баштини. О конкретним поводима сведоче неки од наслова и њихови аутори: „Све најбоље: ЕКВ и и посмртни музички остаци“, Драган Ђорђевић; „Зидови знају“, Зоран Симић; „Дизајн за стварни свет око мене“, Ана Кнежевић; „Унутрашња Америка“, Саша Илић; „Човек пева пре рата“, Слободан Георгијев; „Улица Милана Младеновића“, Марко Погачар; „Мајстор и Маргарита“, Срђан Марковић; „Покидани планови“, Александар Жикић; „Приватни пророци и јавне личности (Рок и прикљученија)“, Дарко Главан; „Нерви су пукли/ Милан Младеновић од почетка до краја“, Марија Тешић;… „Има још нормалних“, Растко Шејић; „Сви Миланови људи“, Михајло Пантић; „Рођени у гету“, Миљенко Јерговић; „Први и последњи дан“, Петар Луковић…
Зорица Лешовић Станојевић
