За породице Дедејић и Радосављевић прошла година донела је велике промене. Иако су протекле скоро три деценије од када су, притиснути истом муком, у ратним временима дошли у наш град само са једним завежљајем, коначно, од пре неколико месеци могу да кажу да су „своји на своме“. Захваљујући донацији републичког Комесаријата за избеглице и миграције, уз учешће Града Чачка од пет одсто, постали су власници породичних кућа – Дедејићи у Виљуши, а Радосављевићи у насељу Кошутњак.
Животни путеви обе породице у много чему су слични, испуњени тешким и тужним успоменама, које време није нимало замаглило.
РАДОСАВЉЕВИЋИ У СВОМ ДОМУ ПОСЛЕ ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ
Љуба и Боривој Радосављевић (64), са ћеркама Бојаном и Бранкицом, из Подравске Слатине дошли су у Чачак давне 1991. Променили су многе подстанарске адресе. Конкурисали су за друге програме збрињавања избеглих, али увек је нешто фалило. Деца су одрасла, отишла својим путем, а њих двоје су остали, надајући се да ће моћи нешто да обезбеде, бар за старост. У међувремену, Љуба је стекла пензију, после скоро две деценије рада у компанији „П.С.“, где је запослен и њен супруг.
Пре две године се разболела, са тешком дијагнозом карцинома. Оперисана је у Београду у априлу прошле године, а опоравку је, каже, допринела и вест да су ушли у програм Комесеријата за избеглице, за откуп домаћинства.
– У овим тешким временима, и због моје болести, нама су се коначно догодиле и неке позитивне ствари. Операција је добро прошла. Добро сам поднела и терапију. А онда и ова кућа! То ми је много помогло да се и психички подигнем. После 30 година! Мислили смо да се то никада неће догодити. Због моје болести нам је дозвољено да изаберемо кућу у граду. Некако, чини ми се, сасвим случајно смо нашли ову кућу у Кошутњаку. Ма и да је само једна соба, али да знам да је наша, било би ми довољно. А овде је 55 квадрата! Кућа ми се одмах свидела, а и само насеље – прича у једном даху Љуба.
Све ове године од када су избегли, борили су се, каже она. И поред свих недаћа, сматра да су имали среће да она и супруг имају посао, да ћеркама могу да обезбеде норамалан живот.
– Радили смо многе послове, само да би деца, која су већ била рањива, имала што је потребно. Понекад је баш било тешко, али човек, ваљда, добије додатну снагу. Када смо се запослили у „П.С.“, газде су, заиста, увек биле ту да нам помогну, шта год да нам је требало… И када сам се разболела, дошли су и понудили помоћ. Хвала им за све то – каже она.
Колико јој време дозвољава, из Кошутњака често прошета до оближњег бедема и парка. То јој много значи, враћа јој снагу. Коначно, нигде не жури. Воли и дружење са Биљаном, сада већ бившом власницом куће, у којој је нашла новог пријатеља…
Ћерке са породицама одавно живе у Београду. Чак и кад се разболела, Љуба се никада није упитала „Зашто ја?!“
– Човек се мора сећати свега што му живот приреди. Али, треба увек да нађе снагу да иде напред – поручује она.
ДЕДЕЈИЋИ: „КАО ДА СМО СЕ ВРАТИЛИ У РОДНИ КРАЈ“
Илија и Вера Дедејић, са децом Жељком и Илијаном, попут многих других породица, прогнани су 1995. из Стрмице, српског села надомак Книна, на самој тромеђи Лике, Далмације и Босне. Жељко, сада тридесетшестогодишњак, имао је свега десет година, али се, каже, сећа тог 4. августа и „Олује“, као да је све то јуче било. Прва станица у Србији била је у Београду, а у Чачак их је довео чист случај. И срећа, додаје Жељкова мајка Вера (55). На ту одлуку највише је утицао њен покојни супруг. Кратко време били су у колективном смештају на Здрављаку са још петнаестак породица сличних судбина. Ближила се школска година, морало се размишљати о деци, па су прешли у Виљушу, у слободан школски стан.
– И остали смо у Виљуши, све од тог септембра. Делом и због тога што нисмо могли да дођемо до нечег свог. Ово село, као и сам Чачак и људи, некако су нам омилили – каже Жељко.
Конкурисали су и они раније за станове у Кошутњаку и на Обрежу, али су били одбијени. Зато, када су им јавили да су прошли конкурс за откуп сеоских домаћинстава, да могу изабрати кућу која ће бити за њих купљена, Вера није веровала да ће се то заиста и остварити, да су најзад дочекали да опет имају свој дом. Као у родној Стрмици, где је остала порушена кућа, имање…
Кад су им рекли да могу изабрати кућу на селу, нису се двоумили. Убрзо су је пронашли, баш у Виљуши. Уз мало земље, 14 ари, где могу да гаје нешто од стоке…
– Цена је прелазила оних 1,2 милиона динара које смо добили. За стамбени кредит нисмо имали услове, јер радимо у Предшколској установи. Узео сам кеш кредит и купили смо ову кућу, а још 200.000 динара добили смо у столарији – наводи Жељко.
Пре три месеца, остварило се оно о чему су две и по деценије сањали – да имају свој КРОВ над главом!
– Кућа има око 70 квадрата и све се води на нас. Сад можемо да планирамо шта ћемо и кад да уредимо, поправимо… Осећај је тешко описати, али као да смо се вратили у родни крај! – кажу Жељко и Вера, ширећи руке, као да желе да обгрле то сада опипљиво своје.
ОДРЖАЛИ ИХ СЛОГА, ДОГОВОР И СКРОМНОСТ
Захвални су, кажу Дедејићи и Радосављевићи, до неба свима који су им помогли, запосленима у Градској управи, Стaмбеној агенцији, колегама!
За Дедејиће било је у ових 25 годинаљ тешких тренутака, губитака, трагедија. Вера сматра да их је, да не потону, одржала слога, договор и скромност.
– У чекању и муци ми је прошло пола живота. Али, није ми битно, само да дјеца знају да је ово њихово, да Жељко може да ствара своју породицу у свом миру и топлини! – још је жеља Верина.
В. Тртовић
Према условима конкурса, максимални износ средстава намењених за откуп био је 15 хиљада евра по домаћинству. Од донатора корисници су добијали по 1,2 милиона динара, уз могућност да сопственим средствима учествују у куповини са додатних 50 одсто од износа који се одобрава.
