ИНТЕРВЈУ: ПСИХОЛОГ-ПСИХОТЕРАПЕУТ УРОШ ПАВЛОВИЋ, ОСНИВАЧ АСОЦИЈАЦИЈЕ ЕДУКАТИВНИХ ПРАКСИ
Прва година пандемије корона вируса већини је прошла у страху, не само од ове непознате болести. И појмови, попут изолације, социјалне дистанце, заштитних маски, превентивних мера… које смо до тада користили ретко и у другим значењима, постали су свакодневни, а опет застрашујући. „Мрвиле“ су нас паника, страх од усамљености, а највише информације са свих страна, често контрадикторне. Посебно је био неподношљив страх да своје најбиже у породици можемо заразити. Борили смо се на разне начине, у изолацији смо сређивали станове, куће, дворишта, многи су „открили“ да је природа добро уточиште… Љутили смо се на све, на оне који превише слушају медицинске стручњаке, на оне који их уопште не слушају. Све су то, кажу психотерапеути, биле нормалне реакције. Ове, друге године короне, полако нас је освојила безвољност, па и незаинтересованост. Како се борити и са тим осећањима, ко нам може помоћи и да ли сами себи можемо помоћи, разговарали смо са Урошем Павловићем из Београда, оснивачем Асоцијације едукативних пракси, који је психолог-психотерапеут под супервизијом и тренер асертивне комуникације.
Павловић је био део великог тима који је прве године короне био укључен у пројекат „Подршка психотерапеута“, а који су покренули Савез Друштава психотерапеута Србије (СДПС), Министарство трговине, туризма и телекомуникација и Асоцијација едукативних пракси, кроз телефонску линију, бесплатну и анонимну. У јуну прошле године завршен је овај национални пројекат. На питање какви су резултати овог пројекта и који су проблеми били најчешћи, Павловић каже:
– Пројекат који смо спровели трајао је дуже од годину дана и пружио значајне бенефите људима који су се јавили. Били смо ту да са њима прођемо кроз тежак период, санирамо акутне психолошке тешкоће и поставимо животну ситуацију која је угрожавајућа у оквир разумљивог, а самим тим и вратимо снагу људима да се ослоне на сопствене капацитете ношења у стресним ситуацијама. Најчешће се то односило на несугласице унутар породице где смо причали о породичним улогама и деескалирали ситуације које су деловале као „нападне“. Такође, јавио нам се велики број људи са проблемима анксиозности, односно неадекватног осећаја лебдећег страха који је преплављивао. У овим случајевима наши психотерапеути су најчешће радили на враћању снага самом човеку – како је у ранијим тренуцима беспомоћности оснажио своје механизме за превазилажења страха. Грађани су у разговор са терапеутом ступали путем телефонске линије Министарства трговине, туризма и телекомуникација. Терапеута су могли да бирају са списка од око 400 доступних волонтера на сајту Савеза Друштава психотерапеута Србије и путем апликације podrskapsihoterapeuta.com. Помоћ су тражили и путем налога Асоцијације едукативних пракси на фејсбуку и инстаграму. Откако је пројекат покренут 24. марта 2020, евидентирано је да се за помоћ јавило око 3.000 грађана. Међутим, праве бројке су биле много веће.
Скоро је две године пандемије. Стиче се утисак да смо после првобитне панике од непознате болести сада све више безвољни. Каква су запажања вас стручњака о томе која су доминантна осећања људи? Ко вам се сада највише обраћа за помоћ и шта им саветујете?
– Када је под стресом, човек прибегава неком од познатих психолошких механизама које је раније користио како би се заштитио. Ово што се сада може генерално назвати апатијом једног друштва јесте вид потискивања, које је један од несвесних механизама одбране, а који нам помаже да се адаптирамо ситуацији тако што ћемо створити слепе мрље и занемарити ситуацију и трауматични догађај који нам се десио. Нажалост, дугорочно потискивање може се показати и као физичка исцрпљеност, тако да сматрам да смо људима који су се јављали помогли да се суоче и прилагоде реалној ситуацији која се око њих дешавала. Код младих се појављује и бес који је усмерен управо на тај осећај беспомоћности – да не могу ништа да промене и да им време пролази мимо свих нормалних оквира.
Свако од нас је у овој пандемији изгубио некога блиског. И против туге се све теже боримо. Колико вам се људи због тих осећања обраћају?
– Процес туговања је колико болан, толико и важан, како не би дошло до продуженог осећаја губитка и, самим тим, ове апатије и летаргичности коју често чујемо од наших родитеља, комшија, блиских људи под паролом: „Ма како је, тако је“, или „Проћи ће, шта се ту може“. Једна од фаза туговања јесте потискивање. Међутим, она носи са собом последицу – да одређена болна осећања не осетимо и не прођемо кроз њих, да не ожалујемо особе које смо изгубили, да се не опростимо са њима и да не допустимо себи да живимо живот без оног осећаја као да никада више нећемо бити срећни.
Помоћ очекују и они који су прошли кроз корону, посебно они који су били у тешком стању. Стиче се утисак да многи од њих пате од депресије. Каква су ваша запажања? Колико човек може сам да се бори са тим осећањима, а када је неопходно да се обрати стручњацима?
– Депресија има своју биолошку страну, као и страну утицаја околине. Дефинитивно је да нам последње две године нису донеле никакав бенефит по наше ментално здравље, сем константног тренинга наше резилијентности тј. отпорности на изузетно трауматичне ситуације. Депресија се мора првенствено разумети, а уколико људи не желе да се обрате стручњацима, нека обрате пажњу на своје ближње, нека их саслушају, не посаветују. Некада је довољно само добро слушати, јер особа која се бори са депресијом верује да никоме није ни потребна и тај мали корак може много помоћи, како би наше драге особе знале да нису саме. Идеално би било обратити се психологу или психотерапеуту, како би се установила озбиљност ситуације и стања особе. Наша порука је увек била да нисте сами и не морате сами да пролазите кроз све. Постоје многи механизми за помоћ у третирању оваквих стања, а посета психологу је први могући вид бриге о себи.
Посебна група су млади људи, тачније основци и средњошколци. Најлепше године су им се поклопиле са овом за све веома тешком ситуацијом. Шта њима саветујете?
– То је управо тај бес који се може видети из реалног незадовољења њихових потреба. А када потребе нису задовољене, осећања се или потискују или ескалирају. Важно је адресирати осећања на „право место“ и разговарати о њима. Период адолесценције је сам по себи тежак за сваког појединца. То је период у коме осећања бујају и често нису усмерена ка особама којима желимо. Поделити ставове, осећања и размишљања са вршњацима или блиским особама може нам много помоћи. Некада ћемо увидети да нисмо толико различити, а некада ћемо, кроз тај разговор и сагледавање ставова других особа око нас, много боље упознати себе и допустити себи да “спустимо лопту“ и пружимо себи мало више разумевања.
На крају, шта ви стручњаци очекујете, какве психичке последице ће ова криза оставити на нацију, па и цивилизацију?
– Говорићу лично, као психолог и психотерапеут. Сматрам да је ово једна од неопходних адаптација и да ће та „нормала“ коју сви очекујемо, уследити. Неће бити исто као што је било раније, али док се ситуације мењају, природно се прилагођавамо и мењамо и ми сами. Проживели смо нове, другачије и изазовне ситуације. Последице могу бити продужени осећај беспомоћности и привикавање на будуће стресне догађаје са много мање енергије и елана да на било шта утичемо. Међутим, важно је да постоји и ведрија страна читаве ситуације. Сетимо се да колико год ова ситуација била тешка, ипак успевамо да издржимо за себе и своје ближње. А када видимо колико смо се ослонили једни на друге, има наде да ће овај нови почетак донети и нека лепша и здравија искуства.
В. Т.
КАКО И КОМЕ МОЖЕМО ДА СЕ ОБРАТИМО ЗА ПОМОЋ
Како вам се људи сада могу обратити?
– Они који прате наш рад знају да је, пре великог пројекта „Подршка психотерапеута“, Асоцијација едукативних пракси покренула пројекат „Подели бригу“ који је настао са истим циљем и довео нас до сарадње са СДПС и Министарством телекомуникација. У тренутку настанка пројекта „Подели бригу“, грађани којима је била потребна помоћ контактирали су нас преко друштвених мрежа или путем мејла asocijacijaedukativnihpraksi@gmail.com. Ово су и даље наши канали комуникације путем којих свакодневно одговарамо свим заинтересованима – како за помоћ психотерапеута, саветовање, тако и за бесплатне трибине о психотерапији које одржавамо у Дому омладине Београда и објављујемо на свом јутјуб каналу. Ускоро ће бити подигнут и званичан сајт Асоцијације на којем ће се налазити сви потребни подаци, те ће заинтересовани моћи врло лако да дођу до нас. До тада, они у свако доба могу контактирати са нама путем мејла.
