Пред нама је још једна истинита прича оних који су преживели „Олујуˮ, али који се јасно сећају сваког минута проведеног у том вихору док се нису спустили на сигурно тло. Своју животну исповест овога пута са нама је поделила Жељка Ножинић Голубовац, родом из Волиње у близини Хрватске Костајнице, на самој граници Хрватске и Босне. Она се након удаје за супруга, такође родом из Волиње, настанила у Чачку, где живи са њим и двоје деце – Уном и Филипом и ради као школски психолог у две основне школе.
„Тамо где је добро, тамо је отаџбинаˮ, рекли су Римљани. То сам 1995. године уписала у своју школску свеску. Имала сам седамнаест година. Терала сам себе да то прихватим као истину. Сад више о томе не размишљам. Не мучи ме носталгија. Мучи ме помисао на несрећу једног народа, сеобе, страдања, губитке. На отргнуте корене. Садимо тропску биљку у саксију, гајимо је и симулирамо услове које би имала у постојбини. Она живи, али не достиже висину коју би имала тамо одакле потиче, а често и не доноси плод. Како да се не упитам колико би било високо и широко наше стабло и какве плодове бисмо имали да смо ових двадесет осам година ширили корене тамо одакле потичемо. Како да уз то не помислим и на себе, па се не упитам коју висину и ширину би достигла моја породица да је преживело оних осам чланова очеве фамилије који су 1943. године окончали живот у јамама. А шта би било да мајчиној фамилији у то време није национализована сва имовина, јер су „имали превишеˮ. Бар би преживели неки од њих који су, због те исте имовине, проглашени издајницима државе и изгубили животе. Преци су нам давали животе за земљу. И ми смо, али на крају смо ипак, не својом вољом, заменили земљу за животе. Можда је тако боље, али и даље није добро. Порекло и преци су ми битни. Због тога и даље говорим ијекавицом. И моја деца су проговорила тако. Причам им о прецима, али не и о страдањима. И без тога су већ осетили бреме порекла својих родитеља. Изгледа да су нам прогони суђени.
И након двадесет осам година, сећање на прогон Срба из Крајине живље је и свежије у мом уму од сећања на било који други догађај у мом животу. Увек са истим емоцијама пропратим неку од слика тог догађаја у медијима или било какву личну успомену на то. Чак и сада, док ово пишем, плачем.
Нисам одгледала филм „Олујаˮ нити „Дару из Јасеновцаˮ. Претешко ми је. Из истог разлога, још увек нисам била ни на једном обележавању „Олујеˮ, а желим, највише због одавања поште жртвама. Надам се да ћу у наредним годинама смоћи довољно снаге за то.
За мене „Олујаˮ је почела 5. августа. Дан раније гледали смо колону цивила из места у близини прве борбене линије, који су пролазили кроз наше место бежећи од граната. Они су били навикли на то током протекле четири године, али овај пут је било другачије. Неке од њих примили смо у кућу, мислећи да је њихова невоља привремена. Знали смо да се нешто лоше спрема, јер данима смо посматрали како из оближње војне касарне даноноћно одвозе тенкове и хаубице. Мислили смо да тешко наоружање одлази на прве линије фронта. Нико нам није рекао, а нама није падало на памет да војска напушта РС Крајину. Мало се прича и о жртвама. Наводно, погинуло је и нестало тада око 2000 људи. Тако пише, али је не верујем, као што не верујем да је из РС Крајине избегло 200 000 људи, јер је по попису становништва из 1991. у Хрватској наводно живело око 600 000 Срба.
Али да се вратим на своју причу. Када су се гранате приближиле, кренули смо и ми. Пешке, са по једном торбом у рукама, жене и деца. Сви мушкарци били су на ратишту десетинама километара далеко. Две баке из комшилука нису могле да крену, биле су престаре да пешаче. Касније смо сазнали да једна од њих није преживела. Не знам колико дана смо провели у Бања Луци очекујући да ће се појавити неко од мушких чланова породице. Пропустили смо много аутобуса који су се нашли у добро познатој колони. Тата и брат од стрица су нас пронашли ту, али о стрицу нисмо знали ништа. Био је престар за ратиште, распоређен на војну дужност у месту боравка, али није желео да пође са нама и остао је код куће да чека сина и рођеног брата (мог тату).
Долазак у Србију после неколико дана путовања није био ништа мање трауматичан. Прво блокада Београда, затим слање мушкараца из аутобуса на ратиште у Западну Славонију. Месецима нисмо знали где су тата и брат, нисмо имали апсолутно никакву вест о њима. За стрица смо преко Црвеног крста сазнали да није прешао границу са Србијом. Након неколико месеци проналазимо брата, али тата се није налазио ни на једном војном списку. Иако одведен од стране полиције Савезне Републике Југославије, припао је паравојној формацији и вратио се након што је распуштена. За нас је ту прича заокружена. Сви смо били живи и напокон заједно. Тада је могло да се настави даље. Следи неколико година живота у колективном центру за избеглице, све до коначног решења стамбеног питања, неизвесних послова и пензионисања мојих родитеља и мог школовања, па до данас. Много тога је иза нас и у нама. Има још, али већ сам много рекла.
Приредила: Марија Миљуш
