Душица Јаћимовић из Новог Сада и њен седамнестогодишњи син Вељко који има аутизам, 10. јуна кренули су пешке из Новог Сада на ходочашће под Острог. На путу дугом више до 500 километара даће све од себе да прикупе новац за опремање објекта који ће функционисати као Дневни боравак за децу и особе са аутизмом у саставу Центра за аутизам који се гради у Бачком Градишту. На свом путу, 19. и 20. јуна њих двоје пролазили су кроз Чачак, а према Душичиним речима онолико колико су имали прилике да виде град, на њих је оставио веома леп утисак.
– Нама су рекли да има укупно неких 500 километара, али то је тај неки најкраћи пут, ми ипак идемо дужим путем, јер као пешаци не можемо ауто – путем, тако да верујем да ћемо до манастира Острога прећи бар 600 километара. Путовање има неки други смисао, па зато нисмо ни желели да меримо колико смо километара тачно прешли, само смо оквирно негде испланирали, да ако је то 600 километара за 30 дана, то је онда у просеку око 20 километара на дан. Било је дана када смо прешли много више, некада смо чак и по 45 километара препешачили, јер некада нисмо имали место на ком бисмо се зауставили, зауставимо се у сред ничега – каже Душица Јаћимовић.
Са вером да ће њен син бити боље и да ће на дугом путу скупити потребна средства и тиме обезбедити лепшу свакодневницу за особе са аутизмом, ова храбра жена је незаустављива. Њена животна прича научила ју је да нема предаје и да до циља мора ићи само храбро, са вером у Бога.
– Када сам рекла пријатељима и рођацима сви су били у шоку одакле уопште таква идеја. Не могу ни да објасним како се родила та идеја, то просто има везе само са човековим духом и то је неки моменат у животу, када, вероватно, након толико година живљења са аутизмом, ја сам пожелела да ово наше ходочашће посветим свом сину Вељку, уз искрену наду да ће то бити за његово добро и да ће он бити још бољи него што јесте, након што дођемо до свог циља. Мој неки лични мотив је веома тешко објаснити речима, али га посвећујем свом сину који је прави јунак и добио је име по Хајдук Вељку. Показао се као прави јунак ове приче, јер никакав проблем нисмо имали са њим, чак нема ниједан жуљ, најбрже хода и он нам негде одређује темпо, када одмарамо буде нестрпљив када ћемо поново кренути даље. Иако можда не разуме смисао, он осећа колико је важно све ово што се дешава и заиста иде са вољом. Мало сам се бојала да ће можда бити неких проблема, али када видим њега онда и ја имам вољу, тако да је то све до сада веома добро функционисало, било је неких тешкоћа, али никако нисмо помислили да одустанемо, идемо даље до свог циља. Вељко има физичку снагу, а ја имам снагу духа и ума, тако да смо добра комбинација и ја верујем да ћемо успети – каже Јаћимовић.
Поред јаке жеље и напорног труда, наилазили су и на потешкоће, али су их све успешно превазишли.
– Најмањи проблем је ходати, све неке тешкоће које се догоде немају везе са нашим пешачењем, обично се проблеми јаве ако нас ухвати ноћ, па размишљамо о безбедности, да што пре стигнемо до одредишта, где ћемо да преспавамо. Неке друге техничке ствари нас заокупе више него само пешачење. Хвала Богу имали смо доста среће, јер је јако тешко било испланирати све унапред, нисмо знали где ћемо када стићи, али имамо пуно људи које познајемо у доста градова, па су нам помогли око смештаја – закључила је ова храбра мајка и истакла да се нада да ће уз Божју помоћ до српске светиње стићи до Петровдана.
Ова прича наишла је на лепе коментаре, јер је Душица показала још једном, да је мајчинска љубав изнад свега и да помера све границе.
Сви људи добре воље који желе да помогну Душици и Вељку да испуне своју мисију и да скупе новац за опремање Дневног боравка и изградњу Центра, могу то учинити уплатама на рачун Удружења „Свој свет“: 165-7009064286-35 РСД, 165-7009064437-67 ЕУР.
Виолета Јовичић
