ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ОСНОВНЕ ШКОЛЕ „СВЕТИ ЂАКОН АВАКУМ“ У ТРНАВИ
Дуња Славковић више воли заменицу „ми“, него „ја“. То буде јасно од прве реченице, коју увек стидљиво изговара. А онда, после тог почетног корака, схватите да пред собом имате веома мудру и зрелу особу, без обзира на њене године. Готово да нема области која је не интересује и зато је школа један део њеног живота. Воли да чита књиге, да гледа филмове, фантастику, крими, акцију… Омиљени писац јој је Лора Себастијан. Воли море и планине, посебно Златибор, где је ишла док је била мала, а сада воли и Голију. Са ујаком Ђорђем освојила је све мање и веће врхове Таре и Голије. Тренира карате од шесте године, носилац је браон појаса. Од четвртог разреда тренира и одбојку у ОК „Борац“.
У Основној школи „Свети ђакон Авакум“ у Трнави било је само једно одељење осамака, у коме је, како сама каже, било доста одличних, паметних, радозналих ученика, али са мање жеље да се надмећу. Од два вуковца за најбољу је изабрана Дуња, која је од шестог разреда почела да се такмичи. Остварила је значајне резултате, посебно из биологије, јер је у шестом и седмом разреду била друга, а у осмом трећа на Општинском такмичењу. Успешна је била и из хемије, освојила је прво и друго место на Окружном. Уз све петице у дневнику, то је, сматра она, било пресудно да буде ђак генерације. Ипак, истиче, свако такмичење схватала је као прилику да представља своју школу, што је са поносом чинила.
– Драго ми је што су и моји наставници, учитељица Снежана Божовић и одељењски старешина Срђан Парезановић били поносни када се са такмичења вратим са освојеном наградом. Успех сваког ученика из наше школе гледали смо као наш колективни успех – каже Дуња и додаје да јој титула најбољег ученика намеће и обавезу да буде и даље вредна и пожртвована.
Велику подршку има у својој породици, мајци Ивани, оцу Милораду, сестри Бојани и брату Вуку. Дуња је најстарија и, како уз осмех каже, прва радост родитељима, али мала разлика у годинама допринела је да млади Славковићи једни другима буду ослонац и подршка.
Највећи утицај на њено школовање, признаје, имала је мајка, али и сви наставници.
– Ми смо мала школа у којој учитељи и наставници познају сву децу, интересују се за наш рад и напредак. Зато могу рећи да је велики значај имало то што су ме сви они бодрили. Учитељица Снежа нас је увек „гурала“ напред и учила да неки мали неуспех не може и не сме да нас обесхрабри, да морамо да кренемо даље. Било је помало тешко, када смо се растали од ње и кренули у пети разред… И требало нам је доста времена да се као одељење покажемо и докажемо да смо једно од најбољих – оцењује Дуња.
Као учесник кампа у Овчар Бањи, који је организовало Друштво биолога и географа Чачка, упознала је и нове другаре из других школа, доживела нешто ново и посебно. Прошле године школа ју је изабрала да иде у Словенију, где је имала прилику да сазна више о њиховој екологији, о томе како Словенци чувају своју околину и природу. И то искуство и путовање дуго ће памтити.
Много је тога још што ће јој, каже, заувек красити сећања, почев од првог школског дана, дружења, излета, настава у природи, екскурзија…
– Мисао о школи заувек ће бити повезана са сећањима на другаре. Надам се да ће наше будуће обавезе дозволити да се и даље дружимо – каже она.
Осим хемије и биологије, у омиљене предмете убраја и математику, ликово, физичко, техничко, географију, информатику… Уписала је чачанску Гимназију, природно-математички смер. Још се није определила шта ће бити њена будућа професија. Јер, за сада, подједнако су јој занимљиве области биологије, уметности, хемије…
– Желим да будем успешна у даљем школовању, у послу којим ћу се бавити, да имам доста пријатеља. И да будем добар човек, пре свега – Дуњина је жеља.
В. Т.
СВЕСТРАНА И ПРЕВИШЕ СКРОМНА
Срђан Парезановић, који је четири године био Дуњин разредни, каже да је она веома паметна, темељна и велики радник, али превише скромна.
– Она је од оне деце која све знају, али никада неће говорити док је не питате… Одлично јој иду природне науке, али је заиста веома свестрана. И шта год да ради, максимално улаже труд, да то буде добро. Када је уведена онлајн настава, све је радила сама, као да иде у школу, помагала другарима, шта год да им је било тешко – неки су од утисака Дуњиног разредног Парезановића.
