Društvo

ДУХОВНО И СВЕТОВНО УПОРИШТЕ СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА

ПРОФЕСОР И ДИПЛОМАТА ДР ДАРКО ТАНАСКОВИЋ О СМИСЛУ СВЕТОСАВСКОГ ЗАВЕТА ДАНАС

Речима да му је драго што говори у оквиру иницијативе да се на један посвећенији начин негује Светосавље, започео је недавно своје излагање у Градској библиотеци, др Дарко Танасковић, универзитетски професор, дипломата и оријенталиста, гостујући Удружењу „Светосавске свечаности“, под покровитељством Града Чачка. Импозантну биографију Дарка Танасковића, по оцу пореклом из Прељине, који је више пута говорио за „Чачански глас“, прочитала је водитељка Тијана Петрић, најављујући и друге садржаје из програма „Светосавске свечаности“ истоименог удружења.

Констатујемо да је у времену када је из Устава Европе искључена јудео-хришћанска традиција као један од њених темеља, „Смисао Светосавског завета данас“ тема која је у основи идентитетско питање српске нације и православља, а у контексту актуелних друштвено-политичких, домаћих и међународних околности, по свему судећи и питање опстанка. Сходно томе, из опширног излагања др Дарка Танасковића на назначену тему издвајамо круцијалне сегменте…

Светосавље, није никаква утопија, оно је реализовано кроз духовну, световну и стваралачку праксу српског народа, каже професор Танасковић и указује на чињеницу да су „о моћи светосавља били свеснији српски душмани“, и да зато није случајно што су мошти Светог Саве спаљиване да би се уништио његов култ, што је изазвало супротан ефекат и не само међу хришћанима… Светосавље постаје „свевремено и савремено“, „ванвременски духовна и свевременски овосветска идеологија“, „српско православље…“

„СРПСКО ПРАВОСЛАВЉЕ…“

Дефинишући светосавље професор Танасковић се позива на Аву Јустина Поповића који је дао „најчешћу и најкраћу дефиницију“ рекавши да је „светосавље православље у српској редакцији, односно да је то православље у српској верзији, како га Срби доживљавају и практикују“.

Или, како је у предговору књизи Аве Јистина Поповића Светосавље као философија живота 1953. године констатовао владика Николај Велимировић: „Светосавље није друго до православно хришћанство српског изгледа и искуства, изражено у богоугодним личностима, првенствено у Светом Сави Немањином. Овај израз ‘Светосавље’ потекао је у наше време од млађих професора и студената београдског Богословског факултета и, већ је ушао у општу употребу код Срба“. Начелно је важно приметити да је „светосавље“, као назив за православља у Срба на трагу примера и целовитог обрасца Светога Саве и његових духовних наследника, сразмерно новијег датума, што злоупотребљавају они који га желе сузити, унизити и свести на ниво великосрпске националнистичке идеологије модерних времена, јер оно је као стварни пут православне ревности код Срба животно постојало вековима, без и пре било каквог посебног имена. Ни ми данас немамо потребу да се заклињемо у „светосавље“, већ да живимо и деламо светосавски… – рекао је, поред осталог, др Дарко Танасковић.

О томе како би требало остваривати завет монаха краљевског рода, просветитеља, првог српског архиепископа који је испословао аутохтоност Српске Православне цркве, апострофирајући да је „Савино велико постигнуће учинило да се у савршенијој мери него пре тога у његовој архиепископији несметано, у складу са логиком православне еклизиологије, у свакој литургији обнавља завет са Исусом Христом, односно пројављује саборна црквеност верних“, професор истиче:

Чини се да би се у наше време и за наше време, овде и сада, а зарад будућности, његов аманет понајбоље могао сажети у моралном и практичном налогу да вазда будемо људи, Срби и ствараоци. Једино следећи Савин путоказ и ходећи његовим захтевним путем могуће је бити и издржати уједно као светски човек, православни Србин и стваралачка личност, делатно отворена за дух и потребе нових времена и светских прилика, које су често, не само за Србе, претеће, злослутне неприлике. Јер, баш такав је био, у своје време, мудри учитељ, самозатајни помиритељ, умешни дипломата и вишеструки неимар Свети Сава. Предани слуга Господњи, он је, попут Исуса Христа, служио људима, вазда спреман да, као и Богочовек, „опере ноге“ ближњима, дајући им пример највишег служења у најдубљој понизности, без презира према грешној људској природи и несавршености света… Свети Сава блиставо је доказао како је могуће бити искрени хришћанин, припадник свога народа и делатник у задатом, несавршеном, али једином могућем и реалном свету.

МОЛИТВЕНО ЋУТАЊЕ И ЗАХВАЛНОСТ…

Наводећи да је спас у молитви и ћутању професор Танасковић каже да је „величина духовног и световног дара који је племић Растко Немањић као Свети Сава даровао свом српском народу такви су и толики да би данашњем Србину понајвише пристајало безмолвије, ћутеће исказивање вечне захвалности и, нарочито, настојање да се вазда креће стазом којом је непокобљиво ходио и да оре браздом коју је посвећено, смерно и моћно на многим њивама заорао тај јединствени неимар наше православне духовности, српске културе и државности“, уједно запитан – Шта би се, уопште, што досад није већ речено, још могло дорећи?

Јер, ма колико надахнуте и учене биле, ма колико искрене и из срца долазиле, речи су нејаке и звуче испразно пред неисказивим, пред апсолутним. А поготово кад се сваке године, о Савиндану, понављају и траже нове, тачније, изражајније… Ваљало би ћутати и, како је говорио наш вољени патријарх Павле, молитвено „узимати време“ пред Светитељевом иконом, а затим сваким даном све доследније и марљивије следити пут који је кроз беспуће прокрчио и кроз таму просветлио наш највећи путоказац и просветитељ Свети Сава. А он није имао кога да следи, до своје љубави према Богу и према своме српском роду. Песник Васко Попа је то најјезгровитије исказао снажним стихом: „Путује по мрачној земљи. Штапом пред собом мрак на четворо сече. /…/ Путује без пута и пут се за њим рађа.“

Указујући на „утрту стазу“ професор истиче да „ми пред собом имамо давно прокрчени пут, само га треба у варљивим и лажљивим тмушама нашега века препознати и имати поуздања, одважности, знања и снаге да се њиме корача, ма колико то понекад, а за Србе у новије време почесто, пречесто, изазовно и тешко било.“

Ваљало би, дакле, самозатајно, у тишини, на ползу свога рода и народа, марљиво обделавати своју њиву, не бацајући завидни и грешни поглед у туђу, а сваког човека држати за брата, чак и ако се братски не понаша. То је наук хришћански и светосавски. Наук претежак, а задатак, како је упозоравао мудри Владета Јеротић, у реалности идеално немогуће спроводити, јер за човека, као слабо биће, недостижно је такво узвишено стање духа и срца, али му треба упорно тежити, подвизавајући се кроз свакодневна искушења. Понајмање је хришћански и светосавски говорити једно, а радити друго. Зато је често спас у ћутању, оном за које је Иво Андрић рекао да је речитије од сваког говорења.

НИКАКАВ НАЦИОНАЛИЗАМ ВЕЋ СПОЈ УНИВЕРЗАЛНОГ, СРПСКОГ И СТВАРАЛАЧКОГ

Да је реч о темељним и непролазним вредностима, професор Танасковић потврђује речима да „ светосавље није, како се привиђа онима који не могу или не желе да разумеју, некакво национално, па и националистички сужено српско православље, већ складан и делотворан спој универзалног, српског и стваралачког, што су кроз историју схватали и Светом Сави се поклонички утицали многи несрби, па и нехришћани отвореног ума и срца.“

Уздизање и слављење примера Светог Саве није и не би смело бити некакво заслепљено идолопоклонство или пак самозадовољно подилажење сопственој испразности и јаловој таштини, ритуалистичка рутина у стварности која нам измиче… Не смемо дозволити да било коме изгледа да се саглашавамо са искривљеним и тенденциозним тумачењем светосавља, јер оно је, како већ рекосмо, упориште и ослонац нашег националног, духовног и световног идентитета. То је „јеванђељски и органски национализам“, како га је дефинисао владика Николај Велимировић (Православље и политика, Београд, 2003), где се „национализам“ разуме у складу са својим изворним значењем „свест о националној припадности“, изведено и „родољубље“, „ родољубивост“, а никако националистичка искључивост, па и шовинизам, како се у новије време схвата овај злосрећни појам – истиче Танасковић и коментарише савремени међународни контекст.

Није ли кључ одбојности према свему православном на „колективном Западу“, па и дубински мотиви трагичног рата у Украјини, поред осталог, а можда и пре осталог, управо у одлучности да се Словенима који исповедају православље не допусти да испуне своје позвање, па чак и да уживају право на властити избор и „субверзивну“ слободу? Једино као светски људи, Срби и ствараоци своје судбине, уз Божију помоћ и у сарадњи са људима и народима добре воље, будућности можемо имати. Свети Сава нас својим аманетом на такво понашање обавезује, даје нам пример и указује на прави пут. Многи би били срећни да имају таквог путокасца. Следимо га! – закључио је своје исцрпно излагање у Чачку један од водећих интелектуалаца данашњице, др Дарко Танасковић.

Зорица Лешовић Станојевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.