СРЕТЕЊЕ, ДАН ДРЖАВНОСТИ И ДАН УСТАВНОСТИ
Сретење Господње хришћани славе на 40. дан од Божића. Овај празник је веома важан за историју српског народа, јер се Дан државности Србије прославља 15. и 16. фебруара, а установљен је у спомен на дан када је на збору у Орашцу, 1804. године, дигнут Први српски устанак, као сећање на почетак Српске револуције. Дан државности се славио до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је укинут, да би у Србији поново почео да се слави од 2002. године. Такође, прославља се и као Дан уставности у спомен на дан када је у Крагујевцу, 1835. године, донет први Устав Књажевства Србије – Сретењски устав, један од најмодернијих, најдемократскијих и најлибералнијих устава тог доба. Њиме је Србија прва на Балкану укинула феудализам, што представља најисточнији утицај Француске револуције, подсећа за наш лист Војин Малетковић, наставник историје у ОШ “Танаско Рајић”.
ВЕЛИКА ХРАБРОСТ
– Сретење је специфичан празник за Србе, јер прослављамо два важна догађаја, почетак борбе за стварање српске државе и почетак борбе за њено уређење. Обележавамо Дан државности Србије, као сећање на подизање Првог српског устанка у Орашцу, на Сретење, 1804. годне и Дан уставности, у спомен доношења Сретењског устава, 1835. године, што је почетак уређења српске државе. Устанак је један од најважнијих тренутака српске историје, када су се због зулума дахија и сече кнезова, незадовољни виђенији Срби окупили у Орашцу, донели одлуку да подигну Први српски устанак и за вођу изабрали Ђорђа Петровића Карађорђа. Иако је Први српски устанак завршен неуспехом, не може се окарактерисати као неуспешан са историјске дистанце, јер се сматра почетком националног препорода, Српском револуцијом, како је назвао историчар Леополд Ранке. То је изузетно важан датум за Србе и због тога се прославља као Дан државности – објашњава Војин Малетковић, наставник историје у ОШ “Танаско Рајић”.
Сретењски устав је настао као последица незадовољства Срба апсолутистичком владавином кнеза Милоша, коју су желели да ограниче, односно, желели су да српску државу уреде по узору на неке, већ тада развијене европске земље. Доношењу Сретењског устава претходила је Милетина буна, коју је предводио капетан Милета Радојковић, у јануару 1835. године.
– Побуњеници су ушли у Крагујевац, подигли се против кнеза Милоша, који је у том тренутку био у Пожаревцу и извршили притисак да се донесе устав. Сретењски устав је написао Димитрије Давидовић, учени Србин из Аустријског царства. Срби су у Аустријском царству, захваљујући развоју установа и школа, као што су Карловачка или Новосадска гимназија, могли да се образују и одлазе на универзитете. Један од њих је био Димитрије Давидовић који је написао Сретењски устав, користећи као узоре Белгијски и Француски устав из 1791. године. Сретењски устав је био модеран, с обзиром на то да Србија у том тренутку још увек није била независна држава, признавала је турску власт и тек почела да формира своје установе и институције. А у том тренутку Аустрија, Русија и Османско царство, као врло значајне силе у Европи, нису имале своје уставе, већ су биле апсолутистичке монархије – подсећа Малетковић.
Сретењски устав је био кратког даха, суспендован је након 55 дана под притиском великих феудалних сила, Аустрије, Русије и Турске. Али, то не умањује његов значај, ни чињеницу да је први српски устав и почетак стварања модерне српске државе. У тренутку када је донет устав показана је велика храброст, јер је Србија зависила од руске помоћи, као и од трговине са Аустријом, која је била уз српску границу, преко Саве и Дунава, напомиње наш саговорник.
– Знало се да великим феудалним силама неће одговарати, што се касније и потврдило укидањем Сретењског устава. Краткорочне и дугорочне последице су доста битне. Нешто може да делује као неуспех ако посматрамо краткорочно, али да дугорочно оставља велики траг. То су сигурно Сретењски устав и подизање Првог српског устанка. Ако посматрамо само бројке, Први српски устанак је био неуспешан, доста Срба је страдало, Турци су повратили своју власт, али када погледамо дугорочно не можемо рећи да је неуспешан, јер је први национални устанак на читавом Балкану против турске власти, тек касније је уследио Грчки устанак и осталих народа – нагласио је Малетковић.
СРЕТЕЊЕ, ДАН КАД СУ СЕ СРЕЛИ ЧОВЕК И БОГ
– Сретење се празнује 40. дан од Божића. Богородица је Богомладенца на 40. дан по рођењу увела у Јерусалимски храм да га сходно закону посвети Богу и себе очисти. Иако није било потребно, јер је Дева Марија безгрешна, сина је посветила Богу и предала га праведном Симеону Богоносцу. Управо се због тога празник назива Сретење, јер су се тог дана срели човек и Бог. У храм ју је увео првосвештеник Захарије, отац Јована Крститеља, и поставио на место где стоје девојке, без обзира што је родила дете. У томе се огледа чистота и светост овог празника – објашњава Снежана Шапоњић Ашанин, етнолог Народног музеја.
Сретење се празнује од почетка хришћанства, али се свечано обележава од 544. године, у време владавине цара Јустинијана. Представља један од 12 највећих празника које празнује Српска православна црква и сврстан је истовремено и у ред госпојинских и богородичиних празника, јер прославља и Бога и мајку Божију. Наша саговорница наглашава да се на овај празник у храмовима служе литургије, а у молитвама изговарају речи праведног Богоносца: “Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по речи својој, јер видеше очи моје спасење Твоје”.
– По народном веровању на Сретење се сусрећу зима и лето. Ако је сунчан дан и медвед угледа своју сенку, он ће се вратити у пећину, а то значи да ће се зима продужити још шест недеља. Уколико се не врати, пролеће брзо долази. Сличан је обичај и код осталих Европљана, на пример, у Немачкој се посматра понашање јазавца. У српској традиционалној култури се на овај празник пале ватре или свеће, јер се верује да пламен штити природу, а истовремено и од грома и других несрећа. Занимљиво је и сретењско веровање да девојке пазе кога ће прво ујутру срести, јер ће им младожења бити такав по карактеру и изгледу – наводи неке од народних веровања Снежана Шапоњић Ашанин.
Н. Р.
