DUHOVITO JEZGRO ONOG „TOTALNO LUDOG“ VREMENA
Kad za nekoga žargonski kažu „lud ko struja“, (a struja je već po sebi izum genijalca), to samo može da znači da je veoma duhovit i inteligentan, ponekad i ludo hrabar, a još je „luđe“, kad se, dok pričamo jedne subote, ispočetka smeje sam sebi i svojim dogodovštinama… U svom radnom veku je, kaže, radio 72 posla. Negde je to zapisivao. Nabraja: kao srednjoškolac je brao jagode u Mojsinju, jabuke, radio u hladnjači, na stovarištima, u Poljoprivrednom kombinatu „Zagreb“ u Preljini, prodavao je medicinsku plastiku, radio na garderobi, bio akviziter knjiga po Bosni, pa turistički vodič… Sada je penzioner i vreme je da piše knjige. Prva knjiga Slaviše Azanjca (1954) „Duh Čačana“ je nedavno ugledala svetlo dana, a posveta na jednom primerku, možda, na najbolji način određuje njenu suštinu: „Ova knjiga je vlasnik pobeglih godina“.
Razgovor započinjemo, kako drugačije, nego anegdotom, jer to je Slaviša. Završio je čačansku Gimnaziju, upisao Pravni fakultet, nije ga završio. Ima i tu, kaže, jedna anegdota:
-Kad sam pošao u Beograd, majka me zagrlila i rekla: – Sine, završi fakultet, pa da ti majka umre. Ja fakultet nisam završio, majka mi je dugo živela… Ipak, preča mi je majka, nego diploma…Eto, smisao svega je da se razveseli malo narod. U ovo vreme korone, niko se ne smeje…
Slaviša knjigu započinje citirajući Marka Tvena: „Ko nema smisla za šalu ne treba ga shvatiti ozbiljno.“ Napisao ju je na inicijativu školskih drugara i profesora iz Gimnazije, prvenstveno, Predraga O. Ćurčića. Smatrali su ga duhovitim čovekom koji je poznavao i družio se sa mnogim „viđenim“ Čačanima, onim što bejahu „amblemi čačanske duhovitosti“ jednog vremena. A to vreme su sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka. Slaviša ga omeđio od 1966. do 1983, a opisuje ga kao „totalno ludilo“. Knjiga je samizdat, a pokrovitelj izdanja je Grad Čačak.
Profesor Predrag O. Ćurčić napisao je da „Slaviša Azanjac zauzima posebno mesto među čačanskim humoristima… Njegov humor nije zlonameran, on je vedar i želi (paradoks) da nas na ozbiljan način nasmeje“. Jedan od recenzenta uz dr Miroljuba Petrovića i urednik izdanja je dr Svetislav Lj. Marković. Kao neko ko „Slavišu poznaje od kad zna za sebe, jer su im očevi bili kumovi“, kaže da je Slaviša „neprekidni proizvođač spontanih anegdota, voli život i uživa u njemu, a istovremeno ulepšava i naše živote.“ Vreme o kome piše je ovde „vreme duhovitosti i razbibrige, u nekim periodima njegovog života, bilo je to vreme sporta i razonode, ali je sportom davno prestao da se bavi, jer ga Bog nije predvideo za znojenje“. Sa recenzentima je Azanjac povezan kumovskim vezama, ali i zajedničkim, ivanjičkim, a pošto govorimo o duhovitosti i spremnosti na doskočice, „ercovskim“ poreklom. Knjigu dokumentuju i fotografije koje su u njoj našle svoje mesto na incijativu profesora Miroslava Marića, koji ju je dizajnirao.
– Sve što je zapisano u knjizi odnosi se na Čačak i Čačane i dešavalo se u Čačku. A moji su svi poreklom iz Ivanjice i imamo 17 doktora nauka iz svih oblasti. To je porodica Azanjac iz Smiljevca, gore sa Javora, i svi smo familija – dodaje naš sagovornik.
„PRVA POSTAVA“
Domnantni u plejadi duhovitih o kojima Slaviša piše bili su: Milovan Đorđević, čuveni Milovan Žan, Slobodan Matović Džaja (o kome piše i mr Marijana Matović), Petar Mićić, poznatiji kao Peca Debeli, Branko Blagojević, legendarni Đembo (o njemu piše Boris Kapetanović), a u tu „prvu postavu“ spada i Slaviša Azanjac. Knjigom su obuhvaćeni i mnogi Čačani koji ne pripadaju ovim generacijama, mnogo stariji, ali su bili mnogo duhoviti, i zato, neizostavni. Neke od ovih anegdota objavili su „Politika“ i „Danas“.
-Sve je istinito, tačno, ništa nije filovano, tu se nalaze i vrlo efektne anegdote koje je na terenu prikupio novinar Gvozden Otašević, jednostavno, tu su knjigu napisali Čačani. Ja imam i svoje autentične dogodovštine U tim godinama, o kojima pišem, nisam izlazio iz „Morave“ i „Lovca“, a čekalo se na mesto, to su bila najaktuelnija mesta za izlaske. U Beogradu nema lokala u kome nisam bio, sedeo sa raznim ljudima i nikad nisam natrčao na incidentnu situaciju – kaže Slaviša.
Njegovu omiljenu anegdotu zabeležio je u „Želovom“ bifeu kada je rođenim Beograđanima, ortopedu dr Ljubiši Dmitroviću i advokatu Vitomiru Galu Đorđeviću uz pivoobjašnjavao razliku između života u prestonici i Čačku… Zbog čega ljudi iz glavnog grada vole da žive u ovoj provinciji: – U Beogradu završiš posao u tri, a kući dolaziš u pet. U Čačku ti se posao završava u tri, a kući stižeš u pet do tri!“
Tu je nastala i Slavišina anegdota „Godine“: – Pita me konobarica na „Želovom“ koliko godina ima osoba rođena 1943. godine? A, je li muško ili žensko? – upitah ja nju.
Malo dalje odatle nastaje anedota „Put za Guču“: – Na semaforu u Ulici kneza Miloša jednog ponedeljka iz auta me pitaju dva druga kuda se ide za Guču. Ja im kažem: – Pravo, skroz pravo, i u subotu skrenete desno.
To su bili Rale Bojić, poznati košarkaški radnik i Radmilo Mišović, vlasnik čačanske košarkaške večnosti.
O DUHU ČARŠIJE: PROBIRLjIVI, SUROVI, TEŠKI…
Pitamo Slavišu: Šta karakteriše duh Čačana?
-Duh Čačana je jedinstven, specifičan, neponovljiv, bez ikakve subjektivnosti. Nema gde nisam bio, i verujte mi, gde sam se god nalazio, u bilo kojoj sredini, da ne ispadnem prepotentan, to su bile spektakularne sedeljke. Uglavnom su za stolovima bili prisutni ljudi koje sam prvi put upoznao, da li je to bilo u Dubrovniku, kad sam bio turistički vodič Čačanima, da li u Beogradu, Sarajevu, Ohridu, bilo gde, to je prolazilo. Međutim, oni su bili i moji gosti u Čačku, a Čačani su ih vrlo hladno i bledo gledali, kurtoazno se nasmejali, jer taj duh sa strane, jako teško prolazi ovde.
Na pitanje da li je to ipak malo odraz nekog primitivizma i ksenofobije, ili čak prepotencije, Slaviša kao iz topa odgovara:
– Prepotencije, jer Čačani su jako surovi, probirljivi i jako teški, ovde proći je jako teško. Mnogo je lakše u Beogradu, ili bilo gde, gde je opuštenija atmosfera. Kao što znate, Čačak je vrlo hladan prema ljudima koji su mu davali toplinu, i vrlo topao prema ljudima koji mu nisu davali ništa. Međutim, mislim da se poslednjih godina dosta toga promenilo, da ide nabolje, dao Bog ida će imati više razumevanja.
Pamti Slaviša kakav je sastav stanovništva bio u Kraljevu, a kakav u Čačku i koliko je, kaže, ovde „teško bilo doći i proći“…
-Poznavao sam ih sve i družio se sa njima. Kod bioskopa „Prag“, poslastičarnicu „Šarplanina“ držao je Šaban Ifraim, posle je bio Bejtula, pa Januzi koji su imali poslastičarnicu preko mosta u Ljubiću, sve sam ih poznavao. Na kraju knjige je rubrika „Sećanja“, gde sam naveo neke drage osobe koje su obeležile taj period, kada je Čačak bio jako srećan grad, imao je četrdesetak hiljada stanovnika i svaki dan je bio cirkus. Štosevi su tekli kao na traci.
„NAJLUĐI“
Ko je bio „najluđi“ u ovom gradu što se duha tiče u to vreme?
-Među starijima, najluđi je bio, to su mi pričale generacije i generacije, pokojni Boban Azanjac, jedan od osnivača našeg čuvenog sastava „Palilulci“. Boban je bio prvi đak našeg čuvenog gitariste Jaraka, a mene je kao dete (1959/60) vodio na šišanje kod čika Rada Gojkovića u Palilule. Tamo su on i Jarak uz neku bubnjaricu štimovali neki ruski štim, gitaru, kasnije je došao Točak i to se tako nastavilo. Kažu da je Boban bio neverovatno duhovit, nešto sam zakačio i stavio u ovu knjigu.
Na „Želovom“ je, priča, proveo ceo život. Druži se sa mladima i primećuje da su previše na mrežama, sa telefonima, malo čitaju, prepričavaju neke druge priče, ali „nema takvog duha“, nema takve spontanosti i reakcije. Imaju svoje štoseve, ali u poređenju sa Milovanom Đorđevićem, kaže, ni prići.
Knjiga se može kupiti na „Želovom“.
MILOVAN ŽAN
-Što se tiče ovoga što ja znam, za mene je bez konkurencije pokojni Milovan Đorđević Žan i njegov duh je otišao u svemir. To je najduhovitiji Jugosloven sigurno, on je bio neverovatan. Bio je Čačanin, rođen tu preko puta silosa, njega je najteže bilo u knjizi dočarati, on se doživljava. Teško ga je prepričati, a kamoli zapisati. Bio je vozač, ali njegove reakcije da napravi štos u sekundi za stolom, to nije normalno. Ovi današnji humoristi, imaju ekipu od deset njih, spremaju se sedam dana, daju mu da on to izdeklamuje. Ovde to, naravno, nije izvodljivo. Da sednu svi za sto, pa ne bismo se okrenuli, pa on bi im radio „transplantaciju glave“, ne bi znali gde se nalaze. Takav je bio, uvek pun života, uvek brzo reagovao. Ma, to je neverovatno – seća se Slaviša vidno oduševljen i citira Žanovu anegdotu „UŠTEDA“:
-Kupila supruga „cepter“ posuđe i objašnjava Milovanu da prilikom kuvanja u njima nije potrebna voda, a Žan je upita: – Što ne kupi onda i „cepter“ lavor i „cepter“ kadu?
„NEVIDLjIVI DRUGI“:
Na jednom od relija oko Čačka sa suvozačem dr Miškom Petrovićem Žan je ubedljivo pobedio. Uveče ga u hotelu „Morava“ pitaju ko je bio drugi, a on im odgovori: – To morate da pitate trećega, jer ga ja nisam video!
Nastaviće se
Zorica Lešović Stanjević
