ДРУГИ БАЛКАНСКИ РАТ И КЊИЖЕВНИК ДРАГИША ВАСИЋ
ПИШЕ: Милош Тимотијевић
Бугарска и Србија имале су вишедеценијски спор око претензија на простор Македоније. После Првог балканског рата, Бугарска је захтевала испуњење уговорених обавеза Србије и припајање својој држави половине Вардарске Македоније. Уговор заправо никада није имао јасно обликовано разграничење, већ је предвиђао страну арбитражу. Србија је тражила ревизију уговора, јер није добила излаз на Јадранско море. Милитаристичка струја у бугарском војном и политичком врху (уверена у снагу сопствене армије) није била за дуготрајне дипломатске преговоре, сматрајући да брзом војном акцијом треба решити све територијалне проблеме са Србијом и Грчком. Бугарска је у новом рату остала потпуно усамљена насупрот Србији и Грчкој, којима су помоћ пружиле Црна Гора и Румунија, а затим и Турска.
Бугари су 29. јуна без објаве рата напали српске трупе на Брегалници, али су до 9. јула 1913. поражени. Примирје је потписано 31. јула, а мир 10. августа 1913. године. Иако краткотрајан, рат је био веома крвав, први пример ужаса с којим се свет упознао тек 1914. године. Српска војска изгубила је 44.500 људи (8.000 погинулих, 6.500 умрлих, 30.000 рањених), а Бугарска 93.000 (18.000 погинулих, 15.000 умрлих, 60.000 рањених). Укупни губици свих учесника рата износе око 160.000 људи „избачених из строја“. Материјални губици нису били ништа мањи, посебно због мобилизације сељака у јеку жетве. Без обзира на све околности, морал је био веома висок, а српска војска је издржала снажне нападе добро припремљене бугарске армије. Није било много примера недисциплине и дезертирања, а официри су били веома мотивисани за борбу, што је веома утицало на победу. Постојало је мишљење да су српски успеси у Првом балканском рату били резултат срећних ратних околности. После Другог балканског рата постало је јасно да Србија има добру војску, што се потврдило и 1914. године.
Драгиша Васић је кап припадник 10. пешадиског пука (Таковског, чије је седиште било у Чачку) учествовао у бици на Брегалници и посебно крвавим борбама на Дренку, 1. јула 1913. године. Напад српске војске почео је ноћу, без снажне артиљеријске припреме и неутралисања бугарских батерија. Шумадијска дивизија у којој је био 10. пук имала је 209 погинулих и 1.018 рањених војника и официра у овим борбама. Цео положај био је покривен мртвим телима. Васић је после окончања борби имао задатак да прикупи рањенике и сахрани мртве. У приповеци „Част“ приказао је сву језивост модерног рата („Ноге и главе, руке и утробе одлетаху у ваздух и заустављаху се на гранама високих дрвета; мозгови се просипаху и мешаху са прашином и земљом“). Његова јединица учествовала је и у великим борбама на Рајчанском риду (2–3. јул 1913), када су се сви официри добро држали и истицали. Десети пук је после ових борби упућен на Власину, где је зауставио нови продор бугарских трупа. Васић је и на овом подручју имао задатак да прикупља рањене и мртве војнике. После закљученог примирја, резервисти су враћени у Чачак ради демобилизације, а стални састав пребачен је у Призрен, где је образован нови гарнизон. Ужас рата и огроман број рањеника оставили су снажан утисак и на обичне војнике, суочене с масовним страдањем војника обе армије.
Васић је већ 1914. у својим приповеткама описао и Други балкански рат. Борбе на Дренку у делу „Пуковска застава“, а на Власини у „Пацку“. Поред документарне вредности, оба дела писана су и с дозом националног поноса, па и романтизма у обликовању ликова војника, док су приповетке „Част“ и „Мајор Таса“ посвећене официрима – прва њиховом жртвовању, док је друга критика менталитета особа с мањком културе и самоконтроле, а вишком ратних заслуга. Негативан став према Бугарима имао је велики значај и у описима борби, уобличавању варварског лика непријатеља, његове лукавости и дрскости. Бугари су приказани као део дисциплиноване, храбре, сурове и повремено бестијалне армије. Истовремено, Васић није пропустио да приповедачки снажно и етички јасно прикаже сву суровост рата и бесмисленост погибије.
„Јучерањег дана пред саму ноћ добили смо заповест да заузмемо Дренак на нож. После кишнога дана, пред ноћ је грануло сунце и обојило жутом, мртвачком и жалосном бојом ливаде и пропланке око нас. У смакнутим стројевима ми смо нечујно и журно газили по каљавој земљи у правцу положаја, који смо ускоро због ноћи, која је наступила, изгубили из вида. Тих, густ и свечани мрак био је већ загрлио крваву земљу, на чијим су грудима издисали тешки рањеници из борбе, која је вођена целога дана десно од нас, и коју смо ми посматрали са Грамаде, јер смо били у резерви. А крвавије борбе дотле никад не бесмо видели.
Међутим ми смо осећали да нам исто тако огорчена борба предстоји још ноћас. И држећи се чврсто за руке, корачајући по неравном земљишту и прескакајући ограде и врзине, гледали смо намрштено кроз мрак у правцу положаја коме смо се приближавали, растерујући и угушујући ројеве узбудљивих мисли. И покушавајући, у почетку, да водимо обичне разговоре и шале, ми смо, убрзо, увидели да нам то не иде за руком ове тајанствене ноћи: када се корачало на погреб једног целог батаљона и када се задржавањем даха и уздржаним кашљањем, све ближе ишло једном опремљеном гробљу са ракама које жудно очекују становнике. Са муком уверавали смо се да сањамо оно што преживљујемо ове ноћи и уморни и неиспавани, држећи се за руке да не би заспали, напрезали смо се из све снаге да дамо отпора сну који је навалио да нас савлада уочи смрти.[…]
А кад нам зраци великог сунца, што се појави иза положаја, ударише у замагљене и крваве очи, кад под руком осетисмо од убрзане паљбе вруће и загрејане пушчане цеви, а наше фишеклије празне, ми се дижемо једновремено и поновним, малочашњим, леденим и страшним маршем смрти, са ножевима који сијају, јуримо напред и предузимамо јуриш још незапамћен, нигде забележен од високих команданата и војсковођа, никад замишљен у најживљој машти војничкој.”
Упечатљивост масовног људског страдања у Другом балканском рату није избеледела ни после 1918. и свих страхота Великог рата. Ширење колере у близини Велеса била је посебна трагедија, трајна и ужасна успомена, чији је траг остао у приповеци „Ресимић добошар“ из 1922. године („[…] модре и укочањене војничке лешине, разбацане око станице, поред пруге или на самој прузи […] раширених руку и очајних погледа као да проклињу“).
Без обзира на сву одвратност према рату, резервни поручник Васић храбро се понашао током сукоба са Бугарима, тако да је у јеку борбе, и под снажном паљбом непријатеља, на отвореном простору дотурао муницију војницима. Због испољене срчаности командант га је предложио за одликовање Златном медаљом за храброст. За разлику од интимних размишљања и књижевног стваралаштва, Васић на фронту није имао недоумица. Такав став задржао је до краја живота.
