ТРИБИНА О ИЗАЗОВИМА И ПРОБЛЕМИМА ДЕМЕНЦИЈЕ
Савремено доба намеће нове приступе деменцији, болести која се у целом свету препознаје као „епидемија“. Она не узима данак само од оболелих, већ и од оних који о њима брину, а то су махом најближи сродници у породици. Није само реч о начину организовања бриге о дементним мајкама, очевима, браћи, сестрама, пријатељима, већ и у великом броју случајева и о реалном ризику да и сами неговатељи оболе. Учесници трибине „Деменција – изазови и проблеми породица оболелих и како до одрживих решења“, коју су организовали Српско удружење за Алцхајмерову болест (СУАБ) и Удружење „Ларис“ из Чачка, покушали су да дају одговоре на питања како се носити са проблемима, која права и услуге могу да остваре оболели и они који брину о њима, како се може превентивно деловати, као и о многим другим недоумицама, попут оних о понашању, храњењу, спавању, агресији, активностима оболеле особе.
На трибини, која је одржана прошлог петка, 17. новембра, у просторијама Међуопштинског удружења глувих и наглувих, Жељка Цвјетан Гостински, глумица и драматерапеут, представила је веома занимљиву, поучну и у Србији нову методу. Реализује се већ неколико месеци као радна терапија у Дневном боравку, коју СУАБ спроводи у Београду.
Жељка, које се многи сећају из Београдског драмског позоришта, из култних серија „Сиви дом“ и „Заборављени“, као и многих филмова, отишла је у Америку 90-их година, а у Србију се вратила пре шест месеци. У Лос Анђелесу је завршила Drama Therapy Institute, а затим је обавила 1.200 сати практичног рада у Болници за ментално здравље, као и у многим приватним ординацијама, пре свега за одвикавање болести зависности. У време ковид пандемије почела је и са радионицама преко зум-платформе, управо за људе који пате од деменције. Да своје бесплатне услуге понуди и на радионицама Дневног боравка у Београду, одлучила је када је видела интервју са Надеждом Сатарић из СУАБ-а. У кратком разговору за „Чачански глас“, Жељка нам је причала о свом искуству драматерапеута, о важности ове врсте подршке оболелима и онима који су уз њих.
Како објашњава, драматерапија није глума, већ, као дисциплина користи театарска средства и ставља их у службу терапије, да би се побољшало нечије емотивно и ментално здравље. Базирана је на активностима, па и физичким, тако да је предвиђена, пре свега, за људе који могу да се крећу, да још увек разумеју, али је, показује пракса, корисна управо за оне који брину о дементним људима.
– Свака активност, попут вежбања или креативног, уметничког рада, цртања, писања, певања, плеса, игре, све то развија мале варнице у мозгу. Када приметим те искре, које се виде у очима и на лицима људи, знак је да су доживели лепо осећање, да су га показали. Веома важно је да су међу себи сличнима, тако да се не осећају различитим, подређеним – рекла нам је Жељка.
Радионице држи сваког четвртка и каже да је видљив напредак. Али, како истиче, ова врста терапије је применљива на свакога, посебно, када се човек нађе у неким „тешким“, наизглед нерешивим проблемима, када трага за решењем, правом одлуком…
– Драматерапија је, у ствари, безболна метода. То је вежба „мишића“ емотивних, менталних, која даје могућност да се буде бољи у сваком погледу, да се постане јачи… Она се, поред осталог, базира на трагању по себи. Али, на креативан начин „постави“ вас на сцену вашег живота. Као драматерапеут користим личну снагу сваког човека посебно. Драматерапија нас „освешћује“, ставља нас у позицију активног учесника нашег живота у сваком тренутку, јер многи људи у бројним ситуацијама „нису присутни“… Примера је много у свакодневном животу. Такође, кроз драматерапију вежба се нека друга „улога“ коју има свако од нас, поред оне тренутно доминантне – објаснила је Жељка Цвјетан Гостински, која је и у Чачку одржала получасовну радионицу за двадесетак учесника трибине.
Деменција је дугорочна болест, од које у свету, према проценама, болује више од 55 милиона људи. Према подацима Светске здравствене организације, сваке године у свету се јави десет милиона нових случајева деменције и тренутно је ова болест седми водећи узрок смрти и један од главних узрока инвалидитета и несамосталности старијих људи. Процењује се да у Србији са неким обликом деменције живи између 130 и 140 хиљада особа. Иако деменција погађа, првенствено, старије од 65 година, не сматра се нормалним делом старости. Почиње много раније него што се уоче први симптоми. Може се утицати смањењем ризика од развоја болести… Забрињавајуће је и да је више од трећине неговатеља у свету крило дијагнозу чланова својих породица, подаци су које износе у СУАБ-у и наглашавају да је од непроцењивог значаја успостављање системске подршке за оболеле и њихове неговатеље.
Са трибине је упутићен апел надлежнима за нужност хитног развоја услуга и сервиса у локалној заједници за оболеле од деменције и сроднике који брину о њима.
В. Т.
Трибина је реализована као део пројекта „Подршка породицама оболелих од деменције и оболелима“, који Српско удружење за Алцхајмерову болест реализује у партнерству са Удружењем за Алцхајмерову болест Ниш и удружењем “Ларис” из Чачка, а под покровитељством Министарства за бригу о породици и демографију. Модераторка трибине била је Љиљана Петровић, председница Удружења „Ларис“.
