КЊИГА ЕМИЛИЈЕ ВИШЊИЋ „ПРОНАЂЕНИ У СЕЋАЊУ“ ПРЕДСТАВЉЕНА У ГРАДСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ
Након сагледавања обима истраживања и значаја трилогије коју је током радног века и потом у пензији сабрала и надоградила у својим књигама Емилија Вишњић, новинар Радио Чачка и „Чачанског гласа“, најснажније уверење са којим се излази са књижевне промоције њених рукописа јесте да нико ко одлучује о културној политици овог града у било ком времену, не би смео да помисли да се упусти у тај посао док не прочита ове наслове: „Пронађени у сећању“ – Збирка успомена на старе Чачане (2021) и „Дођоше и оставише траг“ (2018), али и „Ивањица у слици и причи“ (2016), јер је велики број наших суграђана управо дошао из тих крајева. Нажалост, прве две поменуте књиге су ауторски самиздати у скромном тиражу од свега 100 примерака, колико је ауторка успела да одштампа у „Графопринту“ из Горњег Милановца. О последњој „Пронађени у сећању“, објављеној прошле године, са насловницом коју је креирала кћерка Исидора Кукић, било је речи на промоцији коју је у четвртак, 17. фебруара, у оквиру манифестације „Штампана реч“ посвећене завичајним ствараоцима, организовала Градска библиотека „Владислав Петковић Дис. “Књига, по речима ауторке, садржи 41 успомену на старе Чачане, од којих је већина објављена у „Чачанском гласу“ у периоду од 2009. до 2019. године у рубрици „Из породичних албума“, док се известан број текстова појављује први пут. Све на овај начин сабрано и публиковано још једном сведочи историјску документарност, неговање културе сећања и вредност новинарског рада који баштини „Чачански глас“.
Уверење са којим смо започели ову причу и те како подупире садржај књиге о којем речито говоре називи четири поглавља: „Трагом дуговечних кућа“, Како (пра)унуци кажу, „сенима родитеља“ и у спомен на… Из њих сазнајемо да је Илија Кривачић био трговац и хроничар старог Чачка, ауторка се пита – Чија ли је Вирерова кућа? Ко су били Пушељићи у свету трговине и фудбала, или Јанко Ерић, некадашњи власник жуте куће на Корзоу, колико знамо о Крсти Драгомировићу, војном хирургу и зету војводе Степе, како је председник општине Веселин Миликић ушао у књижевност, ко су прота Михаило Радовић и његови унуци, зашто је Рашо Гавровић господин с пелцом, ко су браћа Шљивићи, ко доктор Кец, а ко станари некадашње виле Лазовић… Потомци говоре о заборављеном Драгутину Гавриловићу, Будимиру Давидовићу, Ћирковићима на адреси Велики пијац 20, Матовићима, Војиновићима, Чакаревићима…
ТАЈНА СТОГОДИШЊЕ ФОТОГРАФИЈЕ…
У одељку међу „Сенима родитеља“ Емилија Вишњић, у причи о доктору Драгомиру Аћимовићу, захваљујући његовим кћеркама и породичном албуму, открива тајну стогодишње фотографије и непознату историјску чињеницу да на њој није, како се мислило француски лекар поред „Топличанина, оца петоро деце, после преласка преко Албаније, тежак свега 28 килограма у Бизерти 1917“, како пише у легенди испод исте и у Српској кући на Крфу, већ њихов отац о коме нема ни речи…У том низу од 41 чачанске приче, налазе се и сећања потомка Кренових Марије Бокарев, докторке Снежане Бошковић и професора Предрага О. Ћурчића, који су допринели да садржај књиге буде богатији, на чему им је ауторка захвална.
ЗАЛОГ ЗА БУДУЋНОСТ…
Уз краћи осврт на претходна издања, у којима су своје место добиле и приче о странцима који су дошли у овај град, алу су у њему, како наслов и каже оставили траг, за коју је 2019. године добила Награду „Даница Марковић“ коју Градска библиотека у Чачку додељује у оквиру манифестације „Штампана реч“, лектор и коректор све три књиге Милица Баковић каже да је реч о „својеврсном историјском и географском времеплову, који је углавном преузет из мноштва прича и књига које никада нису написане, а светлост дана су први пут угледале у „Чачанском гласу“… Све три књиге су оплемењене црно-белим фотографијама које често сведоче више од писане речи.
– Мноштво породичних родослова и носталгичних сећања исписаних у пожутелим породичним албумима и споменарима испреплетено људима и догађајима, отргнуто је од заборава и истински доказују да се историја свуда и свагда преламала кроз животе обичних људи… Трагање за оваквом документованом грађом подразумева бројне сусрете и приче казивача које су често преопширне, конфузне, болне, загонетне, те је аутору требало много стрпљења и вештине да их заокружи, дарује им нови живот и насели у нечије памћење. Истраживачким новинарством, кроз бројне разговоре са потомцима Емилија Вишњић је индивидуално памћење преточила у колективно сећање – истакла је, поред осталог, Милица Баковић и у опширнијој беседи под насловом „Залог за будућност“ навела још нека открића везана за Легат Филиповића, али и хуманитарну мисију др Снежане Бошковић у очувању културе сећања на спомен обележје посвећеног Маргити Радовић.
О књигама Емилије Вишњић и запостављеној, али сачуваној култури сећања у њима кроз памћење наших старијих суграђана и њихових потомака, што временом полако ишчезава заједно са нашим градовима који убрзано нестају, говорио је Душан Даријевић, констатујући да је ова књига и својеврсна мала историја нашега града са занимљивим причама о трговцима, кафеџијама, лекарима… Времеплов сећања староградском музиком покренуо је са гитаром Александар Еровић, а кроз програм је водио библиотекар Никола Пеулић.
О НАСТАНКУ КЊИГЕ
-Као и претходне две, и ова књига је уско повезана са мојим радом у листу „Чачански глас“ и рубриком „Из породичних албума“. Током вишегодишњег бављења новинарством сусретала сам се са различитим људима и темама, али највећи део није на мене остављао богзна какав утисак. Нови догађаји су брзо потискивали старе и читав труд, који је црпео и менталну и физичку енергију, деловао је, када се све сабере и одузме, прилично узалудно. Рубрика „Из породичних албума“ била је једна од оних које су у читаву ту работу унеле известан смисао и уверење да радим нешто што је од користи. Доносила је задовољство и мени, као аутору, и читаоцима који су је топло прихватили – рекла је Емилија Вишњић.
Идеја да новинарски прилози буду сакупљени у књизи родила се спонтано, у кругу пријатеља и сарадника, подсећа колегиница Емилија. Због финансијске подршке ивањичке општине, прво је 2016. године, објавила књигу о старим Ивањичанима, да би се потом, по природи ствари, јавила жеља да буду објављени и прилози о старим Чачанима, који су због обиља материјала штампани у две, већ поменуте књиге.
– Због недостатка финансијских средстава књиге су објављене у малом броју примерака, скромног су изгледа, али су проистекле из душе и надам се да ће наћи своје место у срцима читалаца. Сви текстови су производ заједничког рада новинара, који је записивао и обликовао сећања својих саговорника и омогућили увид у породичну документацију и албуме. Неки од њих више нису међу живима, преселили су се у свет успомена, као што је то недавно учинио Драгић Ћирковић, који је за ову књигу говорио о прошлости своје породице, а њој је припадао целим бићем и свом снагом настојао да је сачува од заборава – рекла је Емилја Вишњић, ауторка трилогије додајући да јој је за последњу књигу било потребно много времена и рада, уз напомену да је олакшавајућа околност можда била то што је рођена у Чачку, као и неколико генерација њених предака, у породици која се, упркос политичким околностима, није одрицала традиције.
– О многим људима, који су ушли у књигу, слушала сам још у детињству, неке сам и познавала, јер је моја породица са њима била у родбинским, пријатељским или кумовским односима. За неке сам сазнавала касније, живећи и радећи у родном граду, неке сам сусрела у књигама које су други писали, неке упознавала преко записа на надгробним споменицима. Некада је ваљало уронути у историјска документа, некада трагати за заборављеним и запуштеним гробовима. Обезбедити фотографије, које су исто толико важне колико и писана реч. Требало је пронаћи потомке који су расположени да сведоче о животима својих предака. Отпутовати до њих, јер многи не живе у Чачку, а ниједан посредан начин комуникације не може у потпуности да замени сусрет и разговор уживо – речи су које осликавају терет новинарског позива и приличе професионалцу какав је Емилија Вишњић.
ПОРУКА ЧИТАОЦИМА
-Уверена сам да ће и ова књига, као и претходне две, пронаћи своје читаоце. Посебно би ме радовало ако би имала и едукативни карактер и уколико би код оних који је прочитају подстакла жељу да што више упознају град у коме живе. Да схвате да ништа не почиње од нас, садашњих житеља, да смо ми само спона између предака и потомака и да нам је света дужност да тај континуитет негујемо… Колико бринемо о прошлости и традицији, а самим тим и о садашњости, види се приликом најобичније шетње градским улицама или посете Чачанском гробљу. Споменици Чачанима који су и те како задужили овај град су у веома јадном стању, уколико не постоје потомци да о њима брину. Безбројни су примери нашег немара према историјском и културном наслеђу. Била бих најсрећнији човек на свету ако би моја књига макар мало, чуда наравно не очекујем, пробудила код читалаца интересовање за свој град и жељу да се све оно што је вредно трајања очува и преда онима који долазе после нас – истакла је ауторка и захвалила свима који су дали део себе да би ова књига постала део културног памћења њеног и нашег завичаја.
Зорица Лешовић Станојевић
