„Слати светлост у дубине људског срца – то је позив уметника.ˮ (Роберт Шуман)
Када пожелимо да одморимо поглед од стварности и да се накратко преселимо у имагинарне светове блиске нашим душама, нема бољег склоништа нити лепше панораме од света уметности. Знамо да је речено како „слика говори хиљаду речиˮ и, заиста, у времену брзине и бучног говора, пријатно је препустити се тишини и дозволити слици да говори језиком боја и осећаја. Академска уметница из нашег града по имену Драгана Ђурашевић скромно и са осмехом отвориће нам врата свог атељеа и открити нешто више о природи уметника, техникама стварања и преплитању живота и уметности на платну и у сваком ствараоцу.
Шта је то што у човеку пробуди уметника и када сте Ви то препознали код себе?
‒ Уметници су рођени трагачи за оним видљивим и невидљивим који, због урођене пријемчивости и осетљивости, вођени неким унутарњим позивом, покушавају доживљено да пренесу људима око себе. Та потреба да се отисци који су у њима пренесу кроз слику, звук, покрет у што величанственијој форми, гони уметника да трага за све бољим и квалитетнијим начинима изражавања. Мада у томе често не успева, он пролази своје унутарње драме, неретко и фрустрације или екстазе када се томе приближи. Стога је сам процес стварања све што уметник истински има, док се уметност или догоди или не.
Мој таленат најпре је препознало окружење, умеће се градило током школовања, а сам осећај уметника још увек будим у себи и мислим да је то процес који се не завршава.
На који начин Академија обликује оно органско у уметнику и колико је променила Ваш приступ раду?
‒ Свако усавршавање, а посебно Академија као сам центар знања, неопходно је за познавање техника, историје, технологије, међутим, неретко сам сведочила томе да оно што ви називате „органским у уметникуˮ студент сам ретко проналази у том периоду. По завршетку студија људи често тону у депресију јер су имали очекивања да ће управо кроз тај период пронаћи свој израз. Ипак, оно што могу да кажем свим студентима јесте да не очајавају, јер себе настављају да траже и након Академије и та истрајност и рад на себи и својим делима једино је што ће их „откључатиˮ у тишини, без јаког утицаја окружења и туђих очекивања.
Академија ме је научила познавању историје, материјала, затим поступности, квалитету, раду под притиском рокова, што ми данас користи у раду са људима, јер сам отворена да реализујем њихове жеље и визије.
Која сликарска техника Вам је најдража и због чега? Постоји ли неки детаљ који је својеврстан потпис на свакој Вашој слици?
‒ Током студија загребете у познавање свих техника и у том периоду осетите шта је оно што вам лично прија. Као традиционалиста по природи, брзо сам се везала за технику уљаних боја на платну, које, у односу на акрилне боје, дају већу флексибилност, транспарентност, интензитет, али траже и далеко више стрпљења због процеса који ова техника изискује. Свака слика носи своју енергију која даје надахнуће и представља изазов по себи, па често ни сама не могу предвидети у ком правцу ће се реализовати, но ипак, временом, што више слика остављам иза себе, лакше се уочава онај „потписˮ или „печатˮ који бих оставила посматрачима на препознавање.
Једна од техника коју сте усавршили је иконопис. Можете ли нам рећи нешто више о тој врсти рада и да ли постоји посебан вид одговорности и страхопоштовања када приступате изради иконе?
‒ Иконопис су некада радили искључиво монаси уз пост и молитву – тиме већ осећамо узвишеност тог чина. Данас је он доступан свима, па тако и женама, што је посебан благослов за мене. Иконопис је духовна дисциплина, коју бих најједноставније приближила читаоцу ако кажем да је у питању врло прецизна, јасно утврђена путања, само наизглед поједностављена и шаблонска. Међутим, процес развоја иконописа усклађен је са личним растом и, колико год да радите, изнова се сусрећете са новим запажањима и трагањем за нечим што ће вашу икону употпунити. Ма колико добро запазили детаље на иконама мајстора, начин сликања проналазите у себи. Иконопис захтева дубоку смиреност, концентрацију, чистину мисли. Ништа вам тако јасно не може изнети на површину ко сте заправо као иконописање јер, као и у посту када се човек бори са својим слабостима, тако и у иконопису доживљавате прочишћење и освешћеност о својим помислима и карактеру.
Истакла бих да је иконопис, за разлику од класичног сликарства, анониман, тако да се уметник мора ослободити свог ега и жеље да у дело утисне себе. Иконопис је служење својим талентом који је дат од Бога управо да би ова духовна уметност живела сама по себи, док је иконописац у дубокој захвалности као онај ко је одабран од Бога за посредника у том узвишеном чину.
Шта би се нашло на Вашој слици када бисте хтели симболично да представите данашњи свет?
‒ Могле би се ту наћи бројне варијанте и начини, но, изнећу једну спонтану која ми прва надолази када чујем ово питање. Рецимо да би то била Вага са своја два таса. Од настанка свет је замишљен са два поларитета – добро и зло, светлост и тама, љубав и страх… И заиста га као таквог доживљавам савршеним, јер једно се без другог не би препознало. Ако на једном тасу прикажемо све људске падове, а на другом раст, оставила бих читаоцу да однос тасова визуализује сам. Тиме скрећем пажњу да свако пажљиво осмотри своју слику као пројекцију личног фокуса у животу. Уистину смо окружени оним лошим које „вриштиˮ са свих страна, но немојмо заборавити да све добро расте у тишини и да, ако о њему не чујемо, не значи да га можемо негирати. Неко сам ко гаји Љубав, Веру и Наду у себи и сматрам да ме једино то чува Празнине. Када се сусретнем са јадиковањем људи, помислим: „Колико је само оних који се сада у тишини дубоко моле, колико оних који имају своје дивне светове који употпуњују овај наш велики свет…ˮ и знам да се тај тас за мене држи у савршеном балансу.
Да ли сматрате да за свој рад бивате адекватно награђени и знају ли уметници да вреднују своја дела на материјални начин или је сатисфакција другачије природе?
‒ Када говоримо о вредности дела, можемо говорити о оној коју му даје окружење или сам уметник и обе су субјективне природе. Окружење процењује кроз свој филтер знања и импресије које дело буди, док код уметника вредновање дела полази од самовредновања ствараоца. Тако, услед несигурности у свој квалитет и рад, многе колеге које сусрећем дају своја дела веома повољно бивајући задовољни тиме што је њихово дело нашло купца. И сама сам прошла тај пут када је „удомити сликуˮ била већа сатисфакција од новца, међутим, временом уметник улаже све више времена, знања, свог новца зарад квалитета, енергију, тако да се самопоуздање природно гради и подиже вредност рада. Имамо и фактор друштва које вредност повећава кроз то колико је уметник познат јавности и које награде носи за своје стварање, но и даље немамо јасну формулу, те се подједнако сусрећемо са дисбалансом оних који своја дела потцене или прецене.
Лично сматрам да јесам адекватно награђена, јер знам да је то увек у складу са мојим тренутним вредновањем свог рада и дела, што ће се мењати у складу са мојом унутарњом променом која се пресликава и на моје слике.
С обзиром на то да често сликате цвеће и говорите о његовој симболици, слику ког цвета бисте посветили нашим читаоцима и зашто?
‒ Цвеће је, кроз историју сликарства, било неисцрпна тема уметника, како због своје неизмерне лепоте коју утискује у нас чулима вида, мириса, додира, тако и због оне која се у посматрача уреже кроз шесто чуло које се осећа снагом симболике. Симболизам ме фасцинира и проширује свест.
Одабрала бих сунцокрет као цвет који је најчешћи мотив мојих слика. У питању је цвет духовног раста, флексибилности и могућности. Пошто се увек окреће према сунцу, симболише снагу, топлину и постојаност. Надовезала бих на ову тему и да свима честитам божићне и новогодишње празнике и желим да се попут сунцокрета окрећете светлости и дубокој захвалности и, пре него што пожелите још, заиста поштујте оно што већ имате.
Одшетаћемо из атељеа Драгане Ђурашевић носећи прегршт насликаних сунцокрета и осунчаних жеља, окупани бојама њеног маленог света и захвални свим уметницима на стрпљивом и мукотрпном стварању видљивих манифестација лепоте и духовности рођених на њиховом длану.
Марија Миљуш
