ВИТЕЗ У БОРБИ ЗА СМИСАО
Драган Матијевић, професор философије Гимназије у Чачку, отишао је у пензију – да је дуго прима у лепој старости. Али, ова прича о о њему је сведочанство да се ум и поштење, знање и храброст не могу пензионисати, него остају светионички путокази у свету у коме је све више збуњујућих раскршћа и у чкаљ зараслих путељака.
Ко зна Драгана Матијевића, воли га, између осталог, због бескомпромисне борбе за просвету као службу ђацима који су будући људи и отаџбина у настајању. Толики су ученици, због Матијевића, заволели играљке ума, како је Сима Сарајлија говорио о мислима које траже истину, и отишли су да студирају философију, или бар разумели њене онтичке и етичке аксиоме. Толики су поносни што их је учио да се не зграбе и не пропузе, јер нема тих пара којима се купује образ. Био је прави педагог, то јест детеводитељ, јер се, по Хани Арент, васпитање састоји у томе да се детету покаже свет и да се каже да је овај свет страшан, али и леп, и да у њему има смисла живети и борити се.
Кад је завршио факултет, извесно време је радио као новинар у Београду и професор у средњој школи у Гучи, а од 1984. је у чачанској Гимназији. Водио је синдикат школе и учествовао у настанку Синдиката образовања Чачак ( 1997) и Уније синдиката просветних радника Србије (1999). На челу Уније био је почетком друге деценије 21. века, а оставку је поднео 2015.
Летописац Матијевићеве борбе има чега да се сећа: и оног првог штрајка, средином деведесетих година прошлог века, кад су од покојног директора Гимназије, мудрог Синише Милошевића, властодршци тражили да Матијевића избаци из школе, па су ђаци устали да бране и једног и другог; и његовог храброг усмеравања Синдиката образовања Чачак и херојског доба Уније синдиката просветних радника Србије, када је тражио да се иде до краја у великом штрајку против понижавања просветне струке. Кад су његове колеге из других градова изгубиле вољу за борбом те, 2015, дао је оставку и изјавио: „Током свих ових година колико се бавим синдикалним послом непрестано сам заступао став да једино бескомпромисна синдикална борба, која подразумева штрајк до испуњавања захтева, представља начин да се нешто конкретно уради. Нажалост, моје колеге, чланови Главног одбора УСПРС не деле моје мишљење мада су се током ових година много пута уверили да у овој држави никакву тежину немају ни писане одлуке, а камоли усмена обећања. У таквој ситуацији моја оставка је била логичан потез“.
Храбар и идеалистичан, он је био просветарски Дон Кихот, о коме Лаза Костић пева:„Ал’ кад видим паметаре,/где с’ клањају шупљој сили;/ кад јунаке видим старе/ где их скоцка наслад гњили,/ те сад оно пале, жаре,/ чем’ су били борци чили;/ да желуцу није сметње/мач отпашу са бедрине; –/ такве слике нису вредне будалине Саведрине.“
Философ Владимир Вујић коментарише Костићеву поуку:“Кад се мач отпаше са бедара и све одбаци што је у животу човекову духовни вођ и путоказ кроз слабости и срамоте човечанског животињства, – то није вредно сјајног борца за сан и поезију, узвишеног Кихота, онога који је, упркос свом пролазу кроз комично, сам увек озбиљан и без шале на уснама, остао веран мученик за идеалнији живот и веран заточник лепога сна.“
У интервјуу који је својевремено дао недељнику „Печат“, Матијевић је јасно рекао куда иде наше школство, и за шта се вреди борити: “Неолиберални свет није успео, нити му је то заиста био циљ, да испуни своје обећање да ће остварити највеће добро за највећи број људи. Успео је само да упрегне већину у остваривање трговачких циљева мањине. За тај циљ требало је направити човека кога карактерише уклопивост, поводљивост и грамзивост, индивидуу којој не смета недостатак људске перспективе. Штавише, нико не сме да брине за општељудско благостање, јер свако мора да јури за својим индивидуалним задовољствима.Традиционална школа, која је код ученика развијала самосталност, критичко мишљење и независност, директно је супротстављена захтевима савремене организације друштва. Та школа се, по владајућим економским критеријумима, сматра неефикасном, јер развија способности које данашња друштвена елита не само да не цени већ их сматра штетним. Освестити појединца супротно је интересу функционисања система. Носилац те освешћујуће улоге традиционалне школе је традиционални наставник кога треба, у интересу савремене организације друштва, де(кон)струисати и од васпитача направити васпитаника, од ауторитета и узора покорног државног чиновника. На томе треба озбиљно порадити. Рушење освешћујуће улоге школе и наставника има подршку и оправдање у ученицима који не желе да буду освешћени, јер то наводно изазива бол. Колико сте пута само чули да им се деца у школи муче?! Штитећи ученика од бола, савремена педагогија штити појединца од „трагедије сазнавања“. Ученику се, у ствари, брани да постане човек.“
А Драган Матијевић, заточник Смисла, није хтео да изда своје ученике и да их спречава да постану људи. Философ и учитељ човештва отишао је у пензију, али је, својом племенитом борбом за образовање, остао трајни узор просветарима који не одустају од деце и младих, наше једине будућности.
Владимир Димитријевић
