Dragana Božovića mnogi Čačani se sećaju iz školskih dana kada ih je, kao nastavnik tehničkog, obučavao raznim zanatskim veštinama. Neki su baš zahvaljujući tim časovima, ali i ljubavi prema rukotvorinama, koju im je on preneo, postali vrsni majstori ili su nastavili da se zanatom bave iz hobija. Profesor Božović, kako ga i danas mnogi zovu, i kao osamdesetšestogodišnjak ne odvaja se od svojih dleta, sa kojima obrađuje razne vrste drveta.
Umetnički žar i strpljenje ponekad tako „zarobe“ njegove čvornovate šake i misli pa zaboravi na vreme, a on uz vedar osmeh priznaje da je taj rad za njega velika sreća i blagodet. Tako je, kaže, već više od 35 godina! Njegova tajna za dobro zdravlje i san „jagnjeta“ je upravo posvećenost drvetu i tananom radu na njemu.
-Najviše su me interesovali stilovi u dekorativnoj umetnosti. Dosta sam proučavao sam, posećivao mnoge muzeje u Evropi i Rusiji. Ono što mi se svidelo, fotografisao sam i slagao u poseban album. Tako sam prepočinjao sa slika, prvo pravio crteže na papiru, a onda ih prenosio na drvo… – uvodi nas u priču o duborezu.
Oprobao se u gotovo svim stilovima, oblikujući i ukrašavajući nameštaj, pre svega za porodični stan u Čačku i kuću u rodnoj Prislonici. Gde god se pogleda, unikati koje je Dragan ručno radio i rezbario, a koje samo svežina novog drveta ponekad razlikuje od originala: stolice i stolovi po uzorima iz Beča, ležajevi u stilu Luja Filipa, ogledala u starom nemačkom stilu, čiviluci, fotelje, trosedi, ramovi za slike, kutije za zidne satove, kao i ikone, replike krstova… O svakom priča sa mnogo detalja, po kom uzoru su rađeni, gde ih je našao. Učestvovao je na prve dve Umetničke kolonije u porti manastira Vujan, u okviru Sabora frulaša u Prislonici.
Uradio je i duborez, krst na ulaznim vratima za crkvu u Donjoj Trepči. Mnogo toga napravio je za kćerku i njenu porodicu, njegovi radovi rasuti su po mnogim gradovima u Srbiji, kao pokloni prijateljima, a jedno ogledalo je stiglo i do Birmingema u Engleskoj. Brojne rukotvorine poklonio je i manastiru Vujan.
Najviše koristi orahovo drvo, ali i javor, lipu, jasiku, jovu, brezu, a za duborez, objašnjava on, dobar je i klen i kesten… U svojoj radionici u Prislonici, gde odlazi čim se prolepša vreme, radi i po desetak sati dnevno, uglavnom stojeći za radnim stolom. Već duže vreme je zaokupljen izradom novih elemenata koje uklapa u stilski nameštaj ili druge radove. Posebno mesto u njegovim rukotorinama imaju rozete, ili kako ih Božović zove „pravoslavne pletenice“. I ove od drveta, poput svojih uzora – rozeta od kamena peščara u crkvama i manastirima, kao da su od najtananije čipke. Pokazuje nam i svoje nove rukotvorine, posebne kutije na kojima je izrezbaren patrijarh Pavle, a unutra je kopija krsta, kakav je patrijarh Pavle uradio dok je boravio u manastiru Vujan.
-U ovim godinama najviše su me privukle rozete i prošlog leta događalo se da ih radim i po 15 sati. Od kada ustanem, pa skoro do noći. Ponekad radim i u stanu, ali mnogo manje. Sve što vidite, ručna je obrada – priča o svom stvaralačkom zanosu, dodajući da radi i reparaciju starih stvari, ali samo kad mu se baš nešto mnogo dopada, jer mu je žao da te lepe starine crvotočina potpuno uništi.
Sa udruženjem „Bosiljak“ ima od samog početka veoma dobru saradnju, a u planu je da sa njima održi koloniju u manastiru u Katićima. Želja mu je da u Drvengradu, kod Emira Kusturice, bude otvorena galerija za rozete, koje bi bile deo nagrade filmskim laureatima na „Kustendorfu“.
-Voleo bih da u tom prostoru mogu povremeno da stvaram, a sve što bih napravio ostalo bi u Drvengradu. Ove rozete moravskog stila su obeležje Srbije i našeg naroda i bile bi lep poklon velikim umetnicima.
Božović je mnoge učio duborezu. Neki su postali veoma uspešni, a kako on opet skromno kaže, u ovoj umetnosti su prevazišli učitelja.
-Drvorezbar mora da bude spreman da bude zanatlija. I to baš dobar, jer se ovaj rad do određene faze, bazira na stolarskom zanatu. Ali, završni deo zahteva umetničku ruku i talenat – poruka je Božovića.
Malo toga je prodao, tako da se u materijalnom smislu nije mnogo ovajdio od svog rada. Ali, naglašava on, duborez mu je doneo veliko duševno zadovoljstvo.
V. Trtović
Potanko nam priča o svom profesionalnom životu. Učio je i prošao mnoge škole, od mladog učitelja davne 1952. na Kosovu, u selima Skopske Crne Gore, kad je imao i 300 đaka; posle vojske bio je učitelj u čačanskim školama, a u isto vreme vanredno je studirao fiziku i tehničko obrazovanje u Kragujevcu. Možda baš od tada i počinje njegovo interesovanje za rukotvorine, jer su u okviru škole imali radioničke vežbe na kojima su đaci obrađivali razne vrste materijala „od zemlje do stakla“. Posle diplomiranja, postao je prvi nastavnik tehničkog u Čačku (do tada su taj predmet predavali učitelji ili majstori), radio je u OŠ „Filip Filipović“ i Gimnaziji. U međuvremenu završio je i Fakultet narodne odbrane i penziju je dočekao u Sekretarijatu za narodnu odbranu Opštine Čačak.
