SREĆA JE, KAO I LEPOTA, U OKU POSMATRAČA
Svetski dan sreće proslavljen je 20. marta, a proglasile su ga Ujedinjene nacije, na inicijativu Kraljevine Butan 2011. godine. U podnožju Himalaja, koja je svojevrsna kolevka mnogih globalnih duhovnih pokreta, sedamdesetih godina prošlog veka uvedena je nova mera nacionalnog blagostanja, koja se nije merila u materijalnim bogatstvima, već u osećaju sreće u narodu, poznata kao bruto nacionalna sreća. Cilj Međunarodnog dana je da se poveća svest o važnosti potrage za srećom i dobrobiti svetskog stanovništva, s obzirom na to da je ona osnovni ljudski cilj.
Inače, često se postavlja pitanje da li se sreća, kao relativan doživljaj, može definisati. Mnogi psiholozi bavili su se proučavanjem pojma sreće i, uglavnom, slažu se da je reč o zadovoljstvu koje se reflektuje kroz naše ponašanje i raspoloženje. Takođe, smatraju da sreća nije strogo uslovljena i da ne mora uvek zavisiti od životnih okolnosti koje nas prate. Uglavnom, ma kako definisali sreću, kao sopstveni ili božji dar, psiholozi se slažu da je ona osećanje koje je moguće kvalitetno razvijati. O pojmu sreće i najčešćim zabludama za “Čačanski glas” govori dr Zoran Milivojević, psihoterapeut.
POSTOJI MOMENAT, NI PRERAN, NI PREKASAN
Šta je po Vašem mišljenju sreća?
– Kada ispunimo neku našu želju, tada osećamo zadovoljstvo. Kada ispunimo neku od najvažnijih želja, tada osećamo sreću. O prirodi onoga što opisuju često govore i same reči. Tako, na primer “sreća” dolazi od glagola “sresti se”. To ukazuje na susret osobe koja ima želju i prilike da ostvari svoju želju. Antički bog sreće Kairos je predstavljan kao goli mladić, namazan maslinovim uljem, koji je na glavi imao perčin, a koji je kao lud trčao naokolo. Tako su antički narodi učili svoje potomke da moraju da iskoriste priliku, jer kada Kairos trči pored njih, postojao je jedan momenat, ni preran ni prekasan, kada su mogli da zgrabe sreću za perčin.
Da li je sreća trenutno osećanje ili traje duže vreme?
– U većini slučajeva to jeste trenutno osećanje, nekada je raspoloženje koje može trajati satima, danima ili nedeljama. Retki su oni koji se osećaju srećno mesecima. Međutim, ljudi ne teže toliko sreći, koliko zadovoljstvu. Do toga dolazi kada ljudi žive u skladu sa svojim pogledima na svet i svojim vrednostima. Svaki čovek ima pravo da živi dostojanstvenim i zadovoljnim životom.
Da li sreća zavisi od životnih okolnosti ili je, kako pojedini misle, “stvar sudbine”?
– Retko je sreća, za razliku od nesreće, stvar neke više sile. Qudi koji su zadovoljni svojim životima su takvi jer sistematično rade na ostvarenju svojih ciljeva i želja, tako da je njihova sreća posledica njihovog usmerenja i posvećenosti. Postoji statistika o ljudima koji su imali sreću da ostvare veliki dobitak na lutriji, prema kojoj je nekoliko godina nakon dobitka, većina njih ostala bez dobitka. Dakle, ni srećna prilika nije garancija da će neko biti srećan. Osim toga, postoji i ono što se naziva “navikavanje na sreću”, što znači da su ljudi srećni kada kupe nešto što im je važno, ali već posle pola godine ili godinu, nisu više srećni jer to što imaju smatraju običnim.
PRVO OSTVARENJE CILJA, A SREĆA KAO NAGRADA
Koje su najčešće zablude o pojmu sreće?
– Glavna zabluda jeste da je doživljaj sreće stalno stanje, da kada jednom postanete srećni, da će to da traje “do kraja života”. Mi živimo u dinamičnom svetu u kojem stalno postoje promene na koje se moramo prilagoditi. Zato je nemoguće stalno biti srećan, jer su ljudi povezani sa svojim okruženjem koje je u stalnom menjanju.
Druga važna zabluda jeste da se do sreće može doći direktno. Kada nabrajaju šta bi želeli da postignu u svojim životima, ljudi često kažu: “Želim da budem srećan”. Ali do sreće se ne dolazi direktno, već preko ispunjenja važnih ciljeva, to jest želja. Kada ljudi ostvare neki važan cilj, tada dobijaju osećanje sreće, kao neku vrstu nagrade. Dakle, prvo dostizanje cilja, a onda sreća kao nagrada. Oni koji veruju da mogu doći direktno do doživljaja sreće su žrtve onoga što zovemo “hedonistička zamka”. Najveće žrtve su ljudi koji uzimaju droge da bi kod sebe probudili osećanje sreće, jer to nije sreća, nego iluzija ili halucinacija sreće.
Važne su i zablude koje ljude sprečavaju da budu srećni. Na primer, u našem narodu su mnogi koji kažu: “Kada sam bio najsrećniji, tada mi se desilo nešto veoma ružno”. Takvi ljudi misle da sreća priziva nesreću, i onda ne dozvoljavaju sebi da zaista dožive sreću. Kada su najsrećniji, oni sami sa nekom brigom “pokvare” svoju sreću kako im “viša sila” ne bi poslala neki nesrećni događaj.
ANTISTRES ZA ORGANIZAM
Može li se uticati na razvijanje osećanja sreće i šta savetujete ljudima da bi bili srećni?
– Oni ljudi koji na sve gledaju negativno, svakako neće biti srećni. Kada ljudi nauče da gledaju pozitivne aspekte života, da prepoznaju svoje uspehe i da dozvole sebi da neko vreme uživaju u njima, tada se povremeno osećaju srećni. A doživljaj sreće jeste pravi antistres za organizam, tako da je važno dozvoliti sebi i srećne trenutke.
Poslednjih godinu dana smo dodatno opterećeni pandemijom korona virusa, a među propisanim merama je i socijalna distanca. Koje su posledice gubljenja socijalnih kontakata?
– Stalno upozoravamo da se pogrešno koristi ta reč, da bi trebalo da se govori o fizičkoj distanci, a ne socijalnoj. A kada nema fizičkih dodira, zagrljaja i poljubaca, tada u našim mozgovima nema dovoljno hormona vezivanja oksitocina, tako da se ljudi osećaju usamljeno. A kada se pri tome preporuči izbegavanje socijalnih kontakata, tada je ta usamljenost još snažnija.
Sve češće se susrećemo sa depresijom i anksioznošću. Kako da prevaziđemo ova psihička stanja?
– Anksioznost ili, srpski, teskoba ili neodređena strepnja nas upozorava da se suočavamo sa životnom situacijom za koju nismo spremni. Rešenje je da se pripremimo za razne eventualnosti, da prihvatimo ono na šta ne možemo uticati i da čekamo razrešenje. Depresivnost je uvek patološka, jer depresivni uvek sebe samooptužuju, doživljavaju samoprezir. Međutim, depresivnost treba razlikovati od apatije, ravnodušnosti, koja je neka vrsta smanjenja aktivnosti i odustajanje od onih želja koje ne možemo ostvariti, zbog čega nam se smanjuje i životni elan. Na taj način se manje mučimo dok čekamo da sve ovo prođe.
Gde da potražimo sreću, posebno mladi, kada se isključuju druženja, izlasci, sportovi, putovanja?
– Mladi su najviše željni života u koji su tek zakoračili, i zato su najviše i ugroženi. Mnoge stvari se sele “onlajn”, dakle preko interneta, ali naravno, to je slaba zamena. Zato se svako snalazi kako može, ali uvek postoje ograničenja koja, na žalost, i mladi moraju prihvatiti. Ostaje nam da se nadamo da ovo neće još dugo trajati.
U aktuelnoj epidemiološkoj situaciji društvene mreže sve više zamenjuju kontakte uživo. Šta nas očekuje posle korone i kako će se ove promene odraziti na naše živote, pogotovu na mlade?
– Tačno je da će razvoj dece i mladih biti usporen, da je jedna godina propuštena. Ali ljudi su kao vrsta veoma otporni, prilagodljivi. I zato verujem da će se nakon kraja epidemije sve vratiti na staro, a da će mladi nadoknaditi mnoge od propuštenih stvari.
Šta biste poručili našim čitaocima povodom Međunarodnog dana sreće?
– Kao što kažu da je lepota u oku posmatrača, to isto važi i za sreću. Jedan dan u godini nije dovoljan da ljude podseti na sreću. Potrebno je da ljudi povremeno sagledaju šta imaju i u čemu su dobri, a ne samo da gledaju šta nemaju. Povremena sreća je veoma važna, kako za mentalno, tako i za fizičko zdravlje.
Nela Radičević
Foto: Jasmina Paunović
PSIHOTERAPEUT S DUGOGODIŠNJOM PRAKSOM
Zoran Milivojević je psihoterapeut s dugogodišnjom praksom u individualnoj, partnerskoj i grupnoj terapiji. Imao je predavanja, radionice i prezentacije na brojnim međunarodnim kongresima, seminarima i simpozijumima, uglavnom u evropskim zemljana, ali i u Rusiji, SAD, Kanadi, Australiji i Južnoj Africi. Prvi je u istočnoj Evropi stekao najviši stepen internacionalnog supervizora i edukatora Međunarodnog udruženja za transakcionu analizu (ITAA), kao i Evropske asocijacije za traksakcionu analizu (EATA). Autor je nekoliko uxbenika i knjiga, među kojima se izdvajaju “Emocije”, “Formule ljubavi”, “Igre koje igraju narkomani”, “Mala knjiga za velike roditelje”.
