ПОВОДОМ ГОСТОЈУЋЕ ИЗЛОЖБЕ У ГАЛЕРИЈИ НАРОДНОГ МУЗЕЈА У ЧАЧКУ: „ЈОВАН ДУЧИЋ ’СВОМ МИЛОМ ТРЕБИЊУ – ТРАГОМ ЈЕДНЕ ВИЗИЈЕ’” ИЗ ЛЕГАТА МУЗЕЈА ХЕРЦЕГОВИНЕ У ТРЕБИЊУ
ПИШЕ: ДР МИЛОШ ТИМОТИЈЕВИЋ, ИСТОРИЧАР
Пријатељство Јована Дучића (1874-1943) и Драгише Васића (1885-1945) никада није истицано у јавности српског друштва, за разлику од дружења Васића и Крлеже.
Поводом гостовања изложбе посвећене Јовану Дучићу из Музеја Херцеговине у Требињу можда поново треба актуелизовати сећање на пријатељство два писца и вредности које су их зближавале у годинама непосредно пред почетак Другог светског рата. Дучић је је своме пријатељу Васићу тада поклонио и низ уметничких предмета од којих се код његових потомака чувају још две графике.
Иако је Драгиша Васић рођен у Горњем Милановцу, „Вујановцу” како га назива у својој најбољом приповеци „У гостима” (1922), он је био и ђак Гимназије у Чачку за кога су га везивале и породичне везе преко фамилије Зисић којој је припадала његова мајка, као и ратни другови из 10. пешадијског пука са којим је прошао највећи део ослободилачких ратова. На много начина он је и Чачанин, чије је улице и пределе града сместио у делове свог романа „Црвене магле” (1922).
Непосредно пред нови крвави рат у Европи Васић и Дучић су организовали заједнички пут у Истанбул, али на један неуобичајен начин. Кренули су 19. маја 1939. правцем према Румунији, да би се 25. маја, уочи Ускрса, у луци Констанца укрцали у брод који их је повео према Босфору. Ноћ је била блага и топла, а небо празно и сјајно, како је то записао Дучић, коме је пријало Драгишино друштво за кога је говорио да је „храбар официр, познат правник, ненадмашан и чаробан усмени приповедач“.
Јован Дучић је забелешке са овог путовања објавио у Њујорку 1943, док је издање у Србији чекало дуги низ деценија. Дучић је путописе доживљавао као „роман о себи“, изражавајући свој поглед на свет и место појединца у њему. Није занемаривао национално у корист универзалног, нити историјску, духовну и књижевну традицију свог народа. Путовања је доживљавао као оплемењивање човека. Одлазак у Истанбул с Васићем послужио му је да напише и антрополошку студију о Турцима и Истоку.
Његова размишљања о Србима у путописима сежу у далеку и славну прошлост. Сматрао је да стварају само они народи чија се историја претвара у митове, пошто сама повест није довољна, што је био разлог да своје текстове испуни примерима херојства своје нације. Био је заговорник светосавља, које је (према његовој интерпретацији), у православље унело „чистоту односа између верника и држављанина, између националне државе и државне нације, и најзад између општег и личног; а обоје заједно је дало Србину да остане у духовном нивоу ослобођен од странаца и да увек буде с Богом насамо“.
Дучић и Васић допловили су у Истанбул током ноћи 26. маја 1939. године. Дучић је овај град називао Стамбол, Цариград, Визант, а путопис је испунио освртима на многобројне историјске, књижевне и митске топосе града и региона. Цариград је Васићу и Дучићу више изгледао левантски него турски, а муслимански Исток без мистике, за коју су знали да је скривена у медитацијама. Обојица су хвалили породични, пословни и приватни живот Турака. Некадашња Османска империја оставила је неизбирисив траг у граду, али без монументалне и раскошне архитектуре, посебно ентеријера. Дучић је жалио због непросвећености султана, а Васић због вековног пријатељства „племенитих“ Француза с Турском, наводећи Пјера Лотија као особу која је у модерно доба ширила „утопије“ о чарима Истока и турских жена.
Крајем XIX века, оличење егзотизма био је Пјер Лоти (1850 – 1923), који је посебно у роману „Азијада” заводљиво писао о Истоку, Турској и незападним обичајима и начину живота. Лоти се поигравао с мењањем идентитета, поистовећивао са земљом о којој је писао, није оспоравао колонијалну политику нити је хвалио, већ је изражавао атмосферу историје у којој је живео. Важан део његових романа чини и еротика, а сусрет мушкарца и жене је пре свега чулни доживљај. Лоти је био веома уважен, па је 1891. примљен и у Француску академију (уместо Емила Золе), као најмлађи академик (имао је 41 годину) од њеног оснивања. Драгиша Васић је члан Српске краљевске академије постао са 49 година.
За Дучића је одлазак у Турску био прилика да себе и друге подсети на многобројне Србе који су у Османском царству доживели славу и успех, примивши ислам. Стварни, реални град био је у другом плану, често непривлачан, „кукаван“ и „неинтересантан“. Зато су Дучић и Васић четири дана пролазили Истанбулом гледајући остаке старог Цариграда, присећајући се Константина, Јустинијана и последњег византијског цара Константина Драгаша који је по мајци био српског порекла.
Три дана узастопно посећивали су кулу коју је 1448. саградио деспот Ђурађ Бранковић, а Дучић није пропустио да забележи да је у освајању Цариграда 1453. учествовала и вазална српска војска. Била је то посета испуњена бројним сећањима на прошлост, а имагинарни град био је стварнији од урбане реалности коју су затекли („Цариград је град у ваздуху, и не постоји него за оне који сву његову прошлост носе у глави. Чаробна је успомена само на стари Бизант“).
Био је то егзотизам, али је Дучић истовремено правио алузију на српско народно веровање да Цариград нису сазидали људи, већ се „сам сазидао“. Била је то и нова потврда тезе да унутрашњост Балкана никада није имала велики град који би постао центар нове културе.
Наиме, у новом веку цео Балкан и народи који га насељавају имали су три „спољашње“ престонице, градове који су пресудно утицали на развој целог региона иако му нису припадали. Најпре је то био Цариград (Истанбул) – центар православља и наслеђа Источног римског царства (Византије), потом вековима седиште османског царства, калифат ислама, који се налази на самој периферији полуострва коме најмање припада. Затим Беч – седиште царског двора Хабзбурговаца, центар католичанства, а касније и просветитељства, и на крају Париз – седиште модерног образовања, узор добре владавине, интелектуални извор народног суверенитета, националне државе и уставне власти, огледало европске културе.
Цариград је за Дучића и Васића био важно место националног сећања, културе коју су прихватили (Грчка, Рим, Источно римско царство – Византија и православље) и цивилизације која је вековима потирала тај образац (Турска и ислам). Два пријатеља су на крају препловили и Мраморно море и посетили град Брусу, стару османску престоницу, која је Дучићу помало наликовала на Сарајево. Скромне али лепе џамије биле су маузолеји великих султана, попут Мехмеда II Освајача (покоритељ Цариграда и Србије) и Мурата I, који је погинуо на Косову. Била је то прилика да на гробу свирепог владара Дучић покрене питање Косовског боја, погубности пораза, јунаштва Милоша Обилића, жртве кнеза Лазара, гусларске традиције, опстанка српске нације и сопственог узбуђења, поредећи прошлост свог народа с повешћу античких хероја.
Био је то разлог да се Дучић своје пријатљу обрати: „Ја рекох најзад другу Драгиши Васићу: – Замисли да овај цар отвори данас своје крваве очи, и види два Србина изнад себе! Он би се пренеразио, видећи да и данас још има Срба на свету. И да их ипак има више него икад…”
Драгиша Васић и Јован Дучић у повратку из Истанбула путовали су истим путем којим су и дошли у Турску. У Румунију стижу 4. јуна, а у Југославију 9. јуна 1939. године. Неколико месеци касније, 1. септембра 1939, почео је Други светски рат у који Југославија улази 6. априла 1941. године. Срби су у овом рату имали на стотине хиљада мртвих, међу којима је био и Драгиша Васић, а његов пријатељ Јован Дучић преминуо је 1943. у Америци.
