ДОКУМЕНТАРНИ ФИЛМ „СВЕТИ ЈАКОВ ТУМАНСКИ“ БОШКА МИЛОСАВЉЕВИЋА У КУЛТУРНОМ ЦЕНТРУ ЧАЧАК
И овоземаљски живот Светог Јакова Туманског (рођен 1894. као Радоје Арсовић), над чијим се моштима, по многим сведочењима, догађају чуда, доказ је, управо, Божијег чуда. Документарни филм „Свети Јаков Тумански“ Бошка Милосављевића чачанска публика имала је прилику да види прошлог четвртка, 11. маја, у Културном центру, у оквиру Кулутно-образовног програма. Филм осветљава део живота овог савременог српског светитеља – како је доживео преображај, о његовом својевољном дугом искушеништву, а онда и монаштву, о страдању и упокојењу, као и о мисији православља коју и данас као Свети чини. О филму, сазнањима о Светом Јакову, као и о идејама за откривање нових „загонетки“, разговарали смо пре пројекције са режисером и продуцентом Бошком Милосављевићем.
Радоје Арсовић рођен је у ивањичком селу Кушићи. После основног образовања, завршио је студије у Француској, где је стекао два доктората: први из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Момпељеу. Био је бриљантан студент, са изузетним даром за језике, што му је дало шансу да оде у дипломатију… Али, прекретница у његовом животу догодила се 30-их година XX века. Одмарајући се у Врњачкој Бањи, сусрео се са проповедима владике Николаја. Заправо, задивила га је беседа једног простог српског сељака и од њега је сазнао за владику Николаја. Како је и у филму забележено, одмах је отишао у Жичу и после дугог разговора са vладиком, одлучио је да напусти службу и световни живот и да постане искушеник…
Путеви су искушеника и монаха Јакова водили и кроз наш крај. Његова сестра Иванка живела је у Чачку, његове проповеди могли су чути и верујући у неком од Овчарско-кабларских манастира, значајно је помогао обнову тада запуштеног Манастира Тројице, део живота провео у Жичи, уз владику Николаја Велимировића… По многим сведочењима, па и оца Сава из нашег Манастира Вазнесење, строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Никада није легао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости…
Филм који је сниман две године, а припреман, како каже режисер Милосављевић, много дуже, скроман је покушај да се допринесе култури сећања. У око 60 минута филма сагледани су кључни моменти живота Светитеља – школовање, рат, просветитељски рад, као и монашење и страдање…
– Што се тиче његовог цивилног живота, немамо ниједну фотографију. Оно мало фотографија које имамо су из његовог искушеничког и монашког периода, али смо се трудили да то надоместимо неким играним сценама, цртежима и анимацијама. Имао сам бојазан због играних сцена, јер није било лако пронаћи глумца који би то изнео. Али, пронашли смо тог младог човека који игра Светог Јакова и од тада је доста тога било лакше. А када смо добили благослов да снимамо у Жичи, то је за мене било кључно. Монашко братство и сестринство, туманско и жичко, били су посебно благонаклони и предусретљиви – испричао нам је Милосављевић.
Још пре шест-седам година режисер и његова екипа хтели су да раде филмове о исповеднику вере Јакову Арсовићу и страдалницима за веру Михаилу Ђусићу и Јовану Рапајићу, али се нису „поклопиле коцкице“… Годинама је Милосављевић, одлазећи у разне крајеве Србије, скупљао детаље и приче о овим монасима, наилазио на разне трагове… Онда, пре три године први пут је био у Манастиру Тумане, отворила су се и та „врата“, а кад су снимљене прве игране сцене, све је пошло како треба.
Филм се приказује у биоскопима од пре месец дана. Да ли сте задовољни пријемом публике?
– Презадовољан сам, прво премијером, а онда одласком у Брчко, било ми је значајно да буде у Републици Српској. Надам се да ће ускоро бити приказан и у Бања Луци… Правимо филмове који не могу да буду популарни, али овај има привлачну моћ, јер је реч о нечему што је за све нас, ипак, важно и о чему сведоче и људи који долазе на пројекције.
Човек из сваког свог дела научи нешто, добије неку поуку и поруку. Шта сте Ви, снимајући овај филм о Светитељу, научили?
– Да би требало да будем стрпљивији, пошто то нисам. Не знам да ли сам то научио потпуно. Постанем стрпљив када одем у манастире, али када радите филм, то је напет, тежак посао… Мора много да се ради, да би човек био стварно бољи.
Радили сте многе „енигматичне“ личности из наше историје. Свети Јаков је, и после Вашег филма, и даље „загонетка“?
– Привуче ме нешто што је у нечијој судбини необично… То су храбри, одлучни људи, који су имали своје место у нашој историји. Неки су потпуно непознати, попут Анђелка Крстића (српски писац и просветитељ, чије су дело хвалили Црњански и Нушић)… Радећи филмове о тим људима и ја сам сазнавао много тога што нисам имао прилику раније да научим. И то је нешто најлепше кад радим филм.
На чему тренутно радите?
– Почели смо неколико ствари… Волео бих да снимимо филм о Сими Игуманову, великом задужбинару и мученику. Летос смо пет дана снимали део на Косову и сада покушавамо да нађемо средства за наставак. Надамо се да ће то бити следеће. Ускоро ће публика имати прилику да види и мој играни филм, једну комедију „Последњи круг, момци“…
Будући да Вам је Милош Црњански један од омиљених писаца, да ли ћете радити филм о њему?
– Ако Бог да, ускоро. Преговарамо са неким људима… Надам се да ћу до краја живота урадити један озбиљан филм о Црњанском.
С обзиром на то да сте професор у земунској Гимназији, можете ли рећи како млади реагују на поруке, на филмове о оваквим личностима?
– Не причамо много о филму, понекад им нешто испричам. Али, реагују они на сваки озбиљнији, искренији и отворенији додир. Него, ми морамо да пронађемо времена да се децом бавимо, и у школи, и ван ње. А времена остаје за све, само кад човек хоће и кад се потруди. Треба мало да укинемо од свог себичлука, да са људима разговарамо. Увек може боље…
В. Тртовић
Фото: В. Т. и принтскрин филма „Свети Јаков Тумански“
ЗАХВАЛНОСТ ЧАЧАНИМА
Бошко Милосављевић је више пута током вечери захвалио Чачанима, Милети Савићу и својим колегама, професорима Владимиру Димитријевићу и Слободану Николићу. Више пута је споменуо и Жељка Обрадовића, кога у шали зове „својим стрицем“, иако га до сада није упознао. Радо би га видео у својој Гимназији, што би, рекао је, много значило деци, јер на такве узоре треба да се „ослањају“.
МОНАШЕЊЕ И СТРАДАЊЕ
Јаков Арсовић се замонашио око 1940. године. Током рата, живео је у Манастиру Љубостиња. Са кофером пуним молитвених књига пешачио је и мисионарио. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио. По сопственом завештању сахрањен је у манастиру Тумане, у коме никада није био, а у који је кренуо на свој последњи овоземаљски пут. Од тада, па до дана када су му свете нетрулежне мошти откривене 21. октобра 2014. године, његов гроб постао је стециште богомољаца, свештеника, монаштва и владика. Свети Архијерејски сабор Српске православне цркве на редовном заседању маја 2017. године одлучио је да монаха жичког Јакова уврсти у диптих светих под називом Преподобни Јаков Нови Тумански и одредио да се празнује 8. августа по старом, односно 21. по новом календару, истога дана као и празник Светог Зосима Туманског. (Извор: Духовна беседа о Јакову Туманском у Цркви Уб, јереј Александар Мандарић)
