Институт за воћарство Чачак и ове године реализује веома важне пројекте. Поред раније започетих заједничких послова са Словенијом и Хрватском, могућа је сарадња стручњака те научне установе са колегама из Индије. Реч је о пројекту испитивања вируса јабучастог воћа у Србији и у тој азијској држави, једној од највећих светских произвођача јабуке. Веома значајан је и наставак пројекта очувања старих сорти шљиве, који се финансира из гранта Фонда за науку. Убудуће ће се рад Института за воћарство, по коме је име Чачка препознатљиво широм света, финансирати из буџета Министарства просвете, науке и технолошког развоја.
У јулу прошле године петочлани тим чачанског Института за воћарство, којим руководи др Дарко Јевремовић, освојио је грант Фонда за науку, вредан 105.000 евра. У конкуренцији 600 тимова из Србије, свега 58 је одабрано за финансирање. Тема очувања генетичког биодиверзитета све је присутнија, не само код нас, већ у целом свету. Пројекат „CryoPlum“ који су осмислили стручњаци Института, а који траје две године, односи се управо на ову област, односно бави се очувањем аутохтоних генотипова шљиве, применом савремених технологија. Обухвата девет старих сорти шљиве, попут пожегаче, црвене ранке, трноваче, ситнице, моравке… Последњих година све је веће интересовање савремених дестилерија за ове старе сорте, јер су оне, по мишљењу многих, незаменљиве у производњи врхунске шљивовице.
– Аутохтоних сорти шљиве има још доста у неким забаченим и запуштеним местима, поготово у западној Србији, али стабла полако пропадају. Наш циљ је да те сорте „извучемо“ из природе и да их сачувамо трајно, прво у лабораторији, у течном азоту, како би касније, па и после више деценија, могле да се „врате“. Наравно, циљ је да из природе узмемо здрава стабла, без вируса шарке, која је највећи проблем код шљиве. Пројектом желимо да покушамо и да стабла која смо нашли ослободимо вируса шарке, опет применом савремених технологија – објашњава др Јевремовић, недавно изабрани вршилац дужности директора Института за воћарство.
На крају пројекта у Институту ће добити одређени број лабораторијски произведених садница шљиве, чиме се ствара добра база за производњу садног материјала. Паралелно, ради се и тестирање аутохтоних генотипова шљиве и сертификација садног материјала. За две, три године Институт ће тржишту моћи да понуди саднице тих сорти. Постоји идеја, каже др Јевремовић, да се у неком наредном пројекту обухвате и аутохтоне сорте других врста воћа, пре свега јабуке (будимка, кожара, колачара…)
САРАДЊА СА МНОГИМА
Пре неколико дана потписан је Протокол о пословно-техничкој сарадњи са Општином Косјерић. Слична сарадња успостављена је одраније и са неколико општина на Косову, где су посебно захвални за подизање веома родних и квалитетних малињака. Планови су да сличну сарадњу успоставе са још неким локалним самоуправама, пре свега у западној и централној Србији.
– Са Косјерићем смо имали и раније веома добру сарадњу, још када је пре 15 година подигнут први матичњак за производњу сертификованих садница малине. То је био покретач развоја малинарства у тој општини, која сада можда има најбоље засаде малине у целој Србији – сматра нови руководилац Института.
Како наглашава, овај Протокол омогућава да својим знањем стручњаци Института помогну заинтересованим воћарима, фирмама, дестилеријама… Са друге стране, то ће свакако утицати на повећање пласмана садног материјала Института, јер постоје идеје о подизању огледних засада са сортама шљиве, насталим управо у тој научној установи. Наш саговорник посебно издваја сорте нада и крина, које све више стичу поверење воћара.
– Сорта нада се показала као веома добра за сушење и поменуо бих сушаре у Мрчајевцима, које су веома успешне у том послу. У истом рангу је и сорта крина. Већ има воћњака са том сортом на подручју Косјерића и Ваљева. Са њом су веома задовољни воћари, који за сушену шљиву постижу високу цену на домаћем тржишту – наводи Јевремовић.
Како наглашава, Институт за воћарство има добру сарадњу са Градом Чачком, надлежним министарствима, као и свим факултетима пољопривредне струке у Србији. Такође, и са европским и светским установама које се баве воћарством, што се најбоље види кроз реализоване радове чачанских истраживача.
Са Словенцима се тренутно раде три пројекта. Један се односи на поређење најчешћих вируса малине у тој и нашој земљи, као и испитивање утицаја вируса на квалитет плодова тог воћа, други се бави технологијом гајења јагодастог воћа, а тема трећег је физиологија воћа.
ЛЕШНИК СВЕ ЗАНИМЉИВИЈИ
У производном програму садног материјала Института за воћарство шљива је доминантна. Из ове научне установе за сада је потекло 18 сорти. Поред, чачанских родне и лепотице, тражене су и све друге сорте. У понуди још нису дивна, петра и лана које су признате, али још траје поступак сертификације садног материјала. У Институту се надају да ће тих садница бити ове јесени или најкасније следеће године.
У нешто мањој количини, у понуди је садни материјал дугих врста воћа. Тренутно нема садница малине (виламет и микер), јер је у току формирање новог матичњака малине, па ће у понуди бити од наредне јесени. Већ неколико година, кроз сарадњу са Италијанима, Институт производи саднице три сорте леске, која је и у Србији све занимљивија за произвођаче.
– Са доласком компаније „Фереро“ леска је стављена на виши ниво и план је да се подигне још великих комерцијалних засада, чиме Србија може постати један од значајних произвођача лешника – сматра он.
Још двадесетак хибрида разних воћних врста (трешње, вишње, ораха, рибизле, брескве…) из Института је у поступку признавања. За њих су подигнути огледни засади, које комисија прати.
Вероватно захваљујући добрим делом и раду ове установе, воћарство се у Србији полако „враћа“ на место које му припада. И то веома разноврсно по врстама и сортама воћа, технологији, а све је више и младих који у овој области виде своју шансу. На питање да ли тако и Институт враћа углед који је некада имао, не само у старој Југославији, већ и у свету, др Јевремовић каже:
– Деведесете године прошлог века су биле тешке за све… Али, често као и у другим областима, у својој средини сте најмање цењени. Можда Чачани то не виде, али где год одемо по Србији, па и у свету, када се помене воћарство, а посебно шљива, број један је и даље Чачак… Мислим да је претходних година Институт успео да „стане на своје ноге“. Чињеница је да је дошло до смене генерација, требало је времена да млади стручњаци стасају и да дођемо до нивоа претходника – закључује др Јевремовић.
В. Т.
МОНОГРАФИЈА „БОРОВНИЦА“ ПОВЕЋАЛА ИНТЕРЕСОВАЊЕ ПРОИЗВОЂАЧА
Монографија „Боровница“, коју су приредили др Александар Лепосавић и др Дарко Јевремовић, објављена прошле године, добила је веома добре оцене од стручњака и произвођача, од којих многи сматрају да се знања из те књиге у много чему могу „преписати“ директно у засаде. Зато и не чуди што је све веће интересовање за монографију, како старих произвођача, тако и оних који тек почињу са боровницом.
Нови вршилац дужности директора Института др Дарко Јевремовић је виши научни сарадник у тој установи, у којој ради од 2002. године, прво као стипендиста, а касније као стално запослени. Дипломирао је 2002. на Агрономском факултету у Чачку, магистрирао 2008. на теми биљне вирусологије на Пољопривредном факултету у Земуну, а пет година касније у истој високошколској установи стекао је звање доктора биотехничких наука (област заштите биља и прехрамбених производа). У Институту ради у Одељењу за заштиту воћа и сертификацију садног материјала. Осим научно-истраживачког рада, у својој матичној кући ангажован је и на другим пословима, пре свега на анализи увозног садног материјала, по овлашћењу Министарства пољопривреде… Претходник др Јевремовића, др Милан Лукић, именован је за директора Института „Јосиф Панчић“.
