ЕКСКЛУЗИВНО: АКАДЕМИК ДАРКО ТАНАСКОВИЋ, СРПСКИ ДИПЛОМАТА, ИСЛАМОЛОГ, ОРИЈЕНТАЛИСТА, УНИВЕРЗИТЕТСКИ ПРОФЕСОР, КЊИЖЕВНИК, АНАЛИТИЧАР… (Први део)
Бивши амбасадор Југославије у Републици Турској, Азербејџану, Ватикану, Малтешком витешком реду, стални поредставник Србије при UNESCO-u, управник Катедре за оријенталистику, продекан и председник Савета и Управног одбора Филолошког факултета у Београду, професор др Дарко Танасковић је наше горе лист. Иако рођен 4. јануара 1948. године у Загребу, Филолошки факултет завршио је у Београду, на коме је и магистрирао и докторирао, а његов отац Рајко Танасковић је из Прељине код Чачка. Дарко Танасковић има завидну дипломатску каријеру, отац је троје деце, предавач на бројним универзитетима у свету (Рим, Париз, Алжир, Скопље, Сарајево). Држао је предавања на Академији за дипломатију и безбедност, Факултету за медије и комуникације, Православном богословском факултету, ФПН, сарадник је Института за геополитичке студије у Београду. Члан је Европске академије наука и уметности у Салцбургу, Акадмије наука и умјетности Републике Српске и Научног друштва Србије, српског ПЕН клуба, УКС, Спољнополитичког савета Министарства пољних послова Србије итд. Професор Танасковић је полиглота, говори: енглески, француски, арапски, турски, италијански и руски језик, а стекао је образовање и у класичним језицима какви су старогрчки и латински. За свој рад добио је низ високих државних и дипломатских признања. Крајем јула ове године, радо је прихватио да буде и домаћин 34. Сабора фрулаша Србије.
Разговор смо започели у Прислоници, а наставили електронским путем, јер су га обавезе спречиле да одмах одговори на наша, како наводи, „веома подстицајна питања“. Као искусног дипломату и познаваоца друштвено-политичких прилика у региону и свету, питали смо га о пореклу, образовању, Прислоници, саборности, политичким конотацијама, позицијама и перспективама Србије данас у Европи и региону, безбедносним ризицима, сопственом легату…
НЕЗАМЕНЉИВА УЛОГА РОДИТЕЉА….
Ваш отац је рођен у оближњој Прељини, био је доктор војних наука, а мајка доктор медицинских наука, професор Медицинског факултета у Београду. Иза себе имате завидну дипломатску каријеру. Колико су родитељске амбиције утицале на Ваш професионални пут, или се образовање до највиших академских титула подразумевало?
– У свим нормалним породицама незаменљива је улога родитеља у почетном целокупном усмеравању детета и изградњи система вредности на који ће се оно током живота ослањати у свим значајним одлукама и изборима, укључујући и професионалне. То, свакако, могу да кажем и за себе. Оно што су ми родитељи усадили, пре свега, својим личним примером, а и ненаметљивим, али у потребној мери строгим васпитањем, јесте лично поштење, уважавање сваког човека и етика рада, односно, свест о томе да место у друштву и све што оно подразумева морам задобити сопственим конкретним резултатима и да ван тога немам никаквих права, сем оних елементарних, на слободан и равноправан живот у заједници. У вези са образовањем и, касније, избором занимања, моји родитељи су већ веома рано уочили какве су ми склоности и за шта бих могао бити релативно даровитији, па су ме још у детињству упутили на учење страних језика и, уопште, домен друштвених и хуманистичких дисциплина, што је довело до тога да се упишем у, нажалост, одавно непостојећу, сјајну осмогодишњу класичну гимназију, а потом и Филолошки факултет. Даље је све ишло некако природно, до вишедеценијске професуре на Катедри за оријенталистику на истом факултету. Дакако, нисам могао ни претпоставити да ћу се известан број година бавити и дипломатијом, као и да ћу изучавати теме и извршавати задатке које немају много непосредне везе са филологијом, али и за те послове, које су ми живот и збивања у друштву и држави донели или наложили, филолошко образовање било је солидна база, јер фиологија није, како неки мисле, само језикословље, већ много више и шире од тога. Додао бих и да сам веома захвалан својим родитељима на томе што ме никада нису оптерећивали неким својим амбицијама у погледу онога што би, по њиховом суду, у животу и каријери требало да остварим.-
ПРВИ ПУТ У ПРЕЉИНИ 1956….
По чему памтите Прељину, уопште чачански крај, колико сте често боравили у овој средини?
– Стицајем породичних околности, рано детињство провео сам у Загребу, а у Прељину први пут дошао, ако се не варам, 1956. године. Био је то за мене један потпуно нов свет. У сваком погледу. Услови живота на селу бејаху неупоредиви са садашњим. Није било електричне струје, па су се сви послови после падања мрака обављали уз петролејку, вода се доносила са бунара у комшилуку или са природног, прилично удаљеног извора Стублина, под је био од набијене земље, а јело се са ниске софре, при чему су укућани, седећи на троношцима око ње, захватали храну из једне зделе, спавало се на сламарицама, у варошицу ишло неколико километара пешке преко потока… Без обзира на сва та реална ограничења, оскудице и тешкоће у свакодневном животу, био сам одушевљен боравцима у Прељини, дружењем, играњем и несташлуцима са својим исписницима из стричеве куће, као и укључивањем, до мере у којој је то било прикладно нашем узрасту, у послове око домаћинства, стоке, летине и све друге активности које су нам биле доступне. Родитељи су ме, срећом, сваког лета слали на бар месец дана у Прељину, тако да сам упознао, заволео село и саживео се са њим на начин немогућ градској деци, што ми је кроз цео живот била и остала значајна предност и, верујем, драгоцена способност да целовитије и потпуније сагледам и осетим народни живот од оних који никада нису дуже боравили у сеоској средини. У Прељини сам се сродио са природом, осетио откуцаје њеног била…
Порекло по оцу био је један од разлога што сте прихватили да недавно будете домаћин 34. Сабора фрулаша Србије у Прислоници. Како сте се осећали на том креативном извору музике и народног стваралаштва?
– Чињеница да се Сабор одржава у селу суседном Прељини, а из које је, од Мајсторовића, била моја покојна вољена бака Загорка, звана Маја, свакако је имала утицаја на то да се са посебним задовољством, али и узбуђењем, одазовем љубазном позиву организатора Сабора, да будем његов овогодишњи домаћин. Замислите само да је ово био мој први долазак у Прислоницу коју сам деценијама посматрао са Прељинског пута, онако полеглу по подножју Вујна, несвестан њене величине и простирања по дубини. Међутим, није овај сентиментални разлог био и једини порив да прихватим улогу домаћина Сабора. Годинама са пријатељима разговарам о вишеструком значају Сабора фрулаша, а са колегом, угледним социологом и мислиоцем Зораном Видојевићем, родом из Мрчајеваца, у неколико наврата сам се и озбиљно спремао да заједно походимо прислонички Сабор.
И увек би нам се то из неког разлога изјаловило. Ето, коначно сам остварио ту нашу заједничку жељу, али нас је, нажалост, Зоран прошле година заувек напустио. Осећао сам као да је са мном. Затим, ту је и утицај, такође пријатеља, а нанадмашног чаробњака и заљубљеника фруле Боре Дугићс, с којим сам често помињао потребу да се фрули, као нашем изистински изворном народном инструменту, поклони више организоване друштвене пажње, јер се тиме оплемењује и од разорне поплаве сваковрсног неукуса и просташтва брани српска душа и у народу, напосе код младих, развија и негује смисао за истинску узвишеност и лепоту аутентичног уметничког стваралаштва. Иако лаик у стварима музике и свирале, пожелео сам да самозатајном ревновању неколицине посвећеника, који у животу одржавају и стално унапређују, поштовања достојну традицију Сабора фрулаша, пружим бар малу подршку, онолико колико то један појединац може да принесе.
ПРЕПОЗНАО САМ МАГИЈУ САБОРОВАЊА…
Колико сте се удаљили од оваквих скупова, шта Вас је у том сусрету са националом етнологијом импресионирало, а шта би ваљало поправити?
– Животни и радни путеви ме нису водили на народне саборе онолико често колико сам то прижељкивао, али сам ипак бивао у прилици да се у разним крајевима Србије осведочим у то колико су међу нашим светом овакви и слични скупови омиљени и колико му значе. Та сасвим посебна атмосфера разгаљености, шароликости и неспутане узајамности, снага колективног доживљавања среће и самопотврђивања у саборности ничим се не може заменити или надоместити. Прва таква искуства озарене и разигране колективности доживео сам управо на Петровданским вашарима (или, како се говорило, вашерима) у порти прељинске цркве, што ми се трајно урезало у онај слој бића који је дубљи од сећања.
На Сабору фрулаша препознао сам ту унутрашњу снагу и магију саборовања, које се помно и примишљено штите од свега што би их могло гурнути преко границе достојанственог самопоштовања и поштовања живе и животодавне традиције, уз истовремено стално програмско и садржинско обогаћивање. Тако треба и наставити, уз, надајмо се, већу државну и институционалну подршку.
Где су корени феномена саборовања и саборности код Срба, у каквој су релацији саборност, традиција и идентитет једног народа?
– Саборност је од давнина уграђена у друштвену свест и деловање Срба, још од средњовековних времена, када су одржавани државно-црквени сабори, о чијем значају у историјској науци постоје различите процене. Уопште, за православље, у коме нема црквене централизације монархијског типа, попут папског врховништва у католицизму, саборност на нивоу помесних цркава једна је од битних одлика, што је нарочито изражено у нашој светосавској традицији. Народно окупљање поводом значајних верских празника, раније паганских, а доцније хришћанских, са континуитетом одређених елемената из претходне фазе духовног развоја, чини матичну линију испољавања саборности у координатама ужих и ширих геопопулацијских целина. Савремени видови саборовања, од којих су неки сачували, а неки од почетка нису имали, везу са црквеним календаром и обичајима, осмишљавају се мотивацијским повезивањем са неким вредностима народног живота и стваралаштва, историјски или културно карактеристичним за дати ужи или шири крај или место. Нема сумње да сабори засновани на историјским и културним појавама са одговарајућом, озбиљном носивошћу доприносе изграђивању и одржавању колективне самосвести и доприносе кохезији заједнице у условима општег довођења у питање и релативизовања смисла идентитетске укорењености у матично, завичајно и народносно цивилизацијско тле.
Такав је свакако и Сабор фрулаша, јер фрула неоспорно поседује изворну реалну и симболичку носивост једног од репрезентативних израза српског народног духа и уметничког стваралаштва. Саборовање је делотворан лек против опште отуђености, оне међу људима, али и човека од самога себе. У новије време, са друге стране, јача тенденција да се, из уских локалпатриотских и/или тривијалних комерцијалних разлога, као да је реч о неком такмичарском надгорњавању, установљавају сабори посвећени свему и свачему, без одговарајуће вредносне и културне подлоге, што прети да баци сенку на традицију саборовања у целини.
Зорица Лешовић Станојевић
(Наставиће се)
