ДОБРИЦА ЈАНКОВИЋ, ДРУГОПЛАСИРАНИ ЂАК ГЕНЕРАЦИЈЕ ГИМНАЗИЈЕ
–Током свог раног детињства, живећи у великој породици, заволео сам неколико људи с којима сам се такмичио у разноразним играма, погађањима, умним смицалицама… Касније сам схватио да је то оставило дубок траг на моју личност и на неки начин ми дало предност када сам учествовао на такмичењима, у којима сам проналазио вид забаве и здравог супарништва, јер сам само наставио своје игре из детињства, док су многи моји вршњаци у такмичењу видели „чудовиште“ које нас поставља на мегдан против свих других – овако своју причу са „Чачански глас“ и портал www.caglas.rs започиње Добрица Јанковић, који је чачанску Гимназију завршио као други по успесима које је постигао током четворогодишњег школовања.
Следећи старијег брата, желео је, каже, да се такмичи у свему, али оно у чему се истински пронашао, за разлику од њега, није био спорт, већ наука:
–Спорт ми је био све даљи и даљи пред папиром пуним тачних једначина. Победа више није био гол или кош, већ добар рачун.
Већ се у вртићу назирала његова љубав према бројевима, која је била само увертира за интересовање која сада има према математици:
–Морам поменути своју учитељицу Тању Јефтовић, са којом сам често остајао после часова да додатно учим, јер је желела да постигнем свој максимум, па сам у том периоду стекао добре основе за 5. разред и додатно заволео математику. Међутим, упознајући се са другим наукама, схватио сам да ме занима пуно тога осим бројева и облика. Тада још нисам схватао концепт друштвених наука, па су ми још дуго времена биле стране и одбојне, али сам зато у свим природним пронашао нешто што ме је привлачило и што сам истински разумео.
Седми и осми разред Добрица је завршио у Гимназији, у одељењу надарених за математику:
-То је било експериментално одељење и били смо друга генерација, а испоставиће се, нажалост, и последња. Делом због људске склоности ка забораву, а једним делом и због своје неначитаности, не могу веродостојно пренети своја осећања и истински „културолошки шок“ после свог првог дана у Гимназији. Са страхопоштовањем и очараношћу сам слушао професорска „надметања“ својим ораторским способностима у што бржем изношењу чињеница у минути. Те свакодневне беседе су биле музика за моје уши. Упркос очекивањима, почетни резултати нису били ни близу импресивних. Тада сам први пут истински спознао чињеницу да ће увек неко бити бољи од мене, што ми је до тада углавном била непознаница. Ипак, нисам дозволио да ме тај, у мојим очима, неуспех спута и пркосно сам се борио да будем што бољи. Убрзо се тај мој неуморни рад исплатио и завршавам осми разред носећи титулу ђака генерације.
Наставивши своје школовање у Гимназији као средњошколац, редовно је учио, јер му је то била већ рутина и могао је, признаје, већ на почетку да процени да му неће бити проблем да заврши Гимназију са најбољим оценама. Ипак, како је време пролазило, прича, био је све уморнији од свакодневног учења и полако је схватао да му резултати које постиже више не доносе задовољство као раније:
-Своје слободно време сам почео да проводим уживајући у уметности, нарочито музици и филму, и дружећи се са пријатељима. Та промена је довела до истинског преиспитивања себе, али и друштва у коме живим. Сматрам да је најзначајнија ствар коју сам научио у Гимназији систем вредности који се у њој гаји. Научио сам да ценим људске квалитете, као што су упорност, достојанство и интелектуална слобода. Посматрајући наше друштво, схватио сам да њега карактеришу вредности које су супротне онима које су у мени дубоко усађене. Због тог неидентификовања са садашњом политичком и социолошком реалношћу, почео сам интензивно да пратим домаћу политику, али и да маштам да једнога дана управо ја будем тај који ће доносити одлуке које могу променити овај наш град и нашу Србију на боље.
Добрица се на матури обратио својим другарима
Због успеха на такмичењима из математике, физике и хемије два пута је проглашен за најбољег ђака године у својој генерацији, тако да је, каже, имао привилегију да на крају школске године предводи матуранте од Гимназије до Дома културе, носећи заставу школе:
– На матури сам, као потенцијални ђак генерације, искористио право да се обратим својим вршњацима и у кратком говору их подсетио на библијску причу о Талантима из Јеванђеља по Матеју. Порука приче је била да искористимо таленте којима смо обдарени и да свако од нас, користећи своје таленте, помери ово наше друштво напред, бар за милиметар, јер нема ко други.
Испред Електротехничког факултета са другом Вуком Лужанином
Било је, признаје, доста и изазовних тренутака током школовања у Гимназији:
– Сећам се колико је тешко било научити вулканске минерале, релативистичку физику и родове именица у немачком, али то је цена ако желите да будете у (заслужено) најпрестижнијој школи у нашем граду и ако желите да упознате пријатеље које ћете целог свог живота називати најбољим.
Добрица је уписао Електротехнички факултет у Београду и планира да после основних студија настави школовање у иностранству и тамо почне да ради.
-Ипак, волео бих да се, чим добијем жељена знања, вратим у Србију и да овде градим своју срећу – закључује један од најбољих ђака последње генерације чачанске Гимназије, а ми му од свег срца желимо да оствари оно што је замислио!
Приредила: Гордана Домановић
