НАДА, ЈЕДНА ОД НАЈМЛАЂИХ СОРТИ ШЉИВЕ ЧАЧАНСКОГ ИНСТИТУТА ЗА ВОЋАРСТВО
Нада је међу новијим сортама шљиве насталим у чачанском Институту за воћарство. Иако још нема ни десет година од када је призната, што је за нове сорте воћа кратко време да би заживеле у производњи, сматрају је веома перспективном из више разлога. То што је једна од најбољих када је реч о добром хемијском саставу плода, пре свега због високе хранљиве вредности, препоручује је за „одличног родитеља“, у циљу добијања потомака који ће од ње наследити и ову особину. Саднице наде из расадника чачанског Института су веома тражене и често прве „плану“, па заинтересовани морају на време резервисати жељене количине. О свему овоме разговарали смо са др Иваном Глишић, научним сарадником Института за воћарство Чачак.
Настала је укрштањем стенлеја (Stanley) и румунске сорте сколдуш (Scoldus), сорте, у оквиру програма оплемењивања шљиве чачанског Института, чији је главни циљ био стварање нових сорти отпорних или толерантних на вирус шарке шљиве (Plum pox virus). Оплемењивачи су др Добривоје Огашановић, др Светлана А. Пауновић и др Слободан Миленковић. За нову сорту призната је 2012. године.
Нада је у себи добро искомбиновала својства оба родитеља. Иако о сколдушу нема пуно података, јер ова стара сорта није много „заживела“ у воћњацима, у стручној литератури се наводи да је отпорна на шарку, као и на проузроковача трулежи плода (Monilinia laxa). Ову особину нада је вероватно „повукла“ од румунског родитеља. Од другог, стенлеја, наследила је касније време цветања, као и редовну и високу родност.
Како др Ивана Глишић наводи, нада се, уз црвену ранку, истиче по хранљивим вредностима плода (поред осталог, висок садржај шећера, однос укупних шећера и киселина, садржај антоцијана…). Чачански стручњаци до овог закључка дошли су на основу испитивања фитохемијског састава плода свих сорти шљиве створених у чачанском Институту, две аутохтоне сорте и стенлеја, који је у домаћим шљивицима веома заступљен.
– Нада је, баш због тих особина плода, предложена као подједнако добра за употребу у свежем стању и за прераду производа, који задржава добру хранљиву вредност. Такође, на бази поменутих особина, препоручена је и већ укључена у новији програм оплемењивања шљиве, у циљу добијања потомака који ће од ње наследити управо састав плода – наводи др Глишић.
У последњих неколико година саднице наде су веома тражене у Институту за воћарство Чачак, тако да заинтересовани произвођачи често морају да резервишу садни материјал већ током јула и августа. Интересовања има из свих крајева Србије. Многи произвођачи крену са стотинак садница, а онда следећих сезона поруче нове количине. Подједнако добри засади наде су у околини Чачка, Зајечара, Новог Пазара, као и у ивањичком крају на планини Мучањ, где је већ у трећој години дала видљив род. Наравно, због велике надморске висине на тој планини мало касније сазрева, али су произвођачи самим родом веома задовољни. Засада има и у околини Бијелог Поља, а ове године било је више произвођача из Црне Горе, који су куповали по 200-300 садница…
Како наводе стручњаци Института, као квалитетна сорта умерене бујности, чак и мање од чачанске лепотице, нада је веома погодна за гајење у густом склопу. Рано пророди, у другој или трећој години по садњи, а затим редовно и обилно рађа у свим агроеколошким условима. У нашим крајевима зри од краја друге до средине треће декаде августа, што је мало раније од стенлеја, од кога има и бољи хемијски састав плода. Крошња је пирамидалног облика. Гране су добро обрасле родним дрветом. Цвета веома касно, што је штити од пролећних мразева, али се одликује ниским нивоом самооплодности.
– Да би редовно и добро рађала, у засаду морају бити заступљене и друге сорте за опрашивање. Према досадашњим резултатима, најбоље је да, поред наде, у засаду буду чачанска лепотица, чачанска родна и милдора. Индекс родности јој је, такође, бољи од чачанске лепотице, која се сматра изузетно родном сортом – објашњава др Ивана Глишић.
Нада даје крупне и чврсте плодове, због чега добро подноси транспорт. Плодови се могу брати и пре пуне зрелости јер рано добијају плаву боју. Осим за јело у свежем стању, показала се као изузетно погодна за сушење. Даје суву шљиву сјајно црне боје и препознатљиве ароме.
– Има све позитивне карактеристике за сушење. Плод током сушења не пуца, тако да не долази до цурења сока, што је веома важно. Коштица се веома лако одваја од мезокарпа – каже наша саговорница.
Поред свих наведених особина, толерантност на шарку шљиве и трулеж плода чини је једном од најперспективнијих сорти Института за воћарство, а очекује се да тек у наредном периоду заузме значајно место у српским воћњацима.
В. Т.
Фото: Институт за воћарство Чачак
СУВА ШЉИВА НАШ ИЗВОЗНИ БРЕНД И У ПРОШЛОСТИ
Први извозни производ Србије на тржиште САД била је сува шљива. На то тржиште је 1909. године извезено 30.000 тона овог нашег производа. Према историјским изворима, свој дуг за наоружање после Првог светског рата Србија је Француској исплатила баш у сувим шљивама. У том периоду повећао се и број стабала шљиве, посебно пожегаче. Али, ова сорта је десеткована након појаве „шарке“ крајем тридесетих година прошлог века и борба са овом болешћу траје до данас. Према речима многих произвођача, управо сушена нада највише подсећа на пожегачу.
