ЂУРАЂ ВУЈАНИЋ (89) – ОД КНИНА ДО ЉУБИЋ ПОЉА И СУСРЕТА СА ГРАДОНАЧЕЛНИКОМ ГРАДА ЧАЧКА
Живот често уме да буде изазован и препун искушења, али човек је створен да буде издржљив и упоран упркос свему, што показује и пример нашег суграђанина Ђурађа Вујанића (89 година) из Љубић Поља. Разговарали смо са њим и његовим братанцем Мирославом Вујанићем о животним стазама којима је Ђурађ пролазио, али много чешће их сам крчио, мислећи увек и на друге и помажући и другима.
Ђурађ је рођен, сад већ давне, 1935. године у Книнској Крајини, тачније у селу Врбник код Книна. Дане у свом родном месту проводио је, као и већина његових суграђана, радећи вредно на свом имању, а што се тиче запослења, руководио је одељењем за одржавање пруге у ондашњој книнској железници. Са својом супругом Ђурђијом изродио је двоје деце, ћерку Драгицу и сина Дражена. Нажалост, време рада, напретка и стварања прекинуо је рат деведесетих и акција „Олујаˮ 1995. године, која је Ђурађа и његову породицу, као и највећи број његових сународника, довела у Србију. У Србији од града до града Ђурађ тражи нови дом за себе и своју породицу, па тако, прошавши Шабац и Београд, долазе и до Чачка. Но и ту, стицајем разних околности, Ђурађ бива принуђен да мења смештај и кућне адресе. Селећи се од Ракове, преко Чачка до Јежевице, Ђурађ и његова вредна супруга Ђурђија раде и иду у наднице само како би поштено стекли новац за себе и своју децу. У то време многи су их већ „ожалилиˮ, у смислу да ће тешко створити нешто за себе, међутим, у Ђурађу се наново буди крајишки понос и српски инат, те он, иако у скоро седмој деценији живота, креће пут Београда како би, као врхунски зидар, нашао посао. Испраћен с неверицом, Ђурађ у Београду налази посао стичући поверење послодавца и ускоро купује плац у Љубић Пољу. Радећи у Београду мукотрпно од понедељка до петка, викендом, на свом новом имању, отпочиње да гради кућу. Из недеље у недељу ницао је нови дом Вујанића у Љубић Пољу и, за само три месеца, ни из чега израсла је кућа. Но ту није крај са старином Ђурађем. Чим је стао на ноге у свом новом дому и новом крају – Љубић Пољу – видео је многе недостатке, у инфраструктури улице и насеља где живи, па креће у акцију од опште-друштвене користи. Ту почиње његова мисија у улици 505 у Љубић Пољу.
Уз подршку комшија, Ђурађ покреће акцију да се реше горући проблеми попут канализације, уређења прилазних путева и асфалтирања улице, али и довођења градске расвете у улицу баш као и гасификације кућа. О његовој одлучности да заврши започето, на добро њега и његових суседа, најбоље говори случај када је испред градске управе долазио свако јутро у седам сати, а одатле би одлазио тек кад би се управа затварала. Видевши његову упорност, некадашњи градски челници су били приморани да се одазову захтевима Ђурађа и његових комшија. Тад улица 505 добија асфалт. Ускоро затим бива и осветљена. Међутим, то ни изблиза нису били довољни услови којима би се, на општу корист својих комшија, задовољио Ђурађ. Тако он шаље допис новим градским властима и Скупштини града Чачка молећи и тражећи побољшање електромреже, као и уређење канализационе мреже за своју улицу. Поред овог дописа, Ђурађ шаље и молбу у Председништво Србије. Недуго затим, Град Чачак и градоначелник Тодоровић излазе у сусрет овим захтевима старине Ђурађа и житеља овог дела Љубић Поља, те се наведени проблеми ускоро и решавају.
Чувши за све подвиге и подухвате Ђурађа Вујанића, на дан стављања у функцију канализационе мреже и сам градоначелник Тодоровић долази у улицу 505 и у посету Ђурађу Вујанићу. Ово је за Ђурађа било пријатно изненађење, али и велико људско признање за све што је чинио протеклих година несебично служећи комшијама и заједници. На све ово, уз громогласан крајишки смех, Ђурађ каже да, све што је чинио, чинио је за добробит својих комшија, заједнице где живи, али и за будућност својих унука, понављајући речи хвале, како за градоначелника Тодоровића и градску власт, тако и за председника Александра Вучића.
Ђурађ Вујанић је неко ко није имао лак живот, али је одлучио да не чека да му се ствари догоде саме од себе, већ је увек завртао рукаве и све решавао сам, упоран и сигуран у своје намере, непоколебљив и стамен, али топлог срца и насмејаних очију које увек гледају напред са надом и неким новим плановима.
Марија Миљуш
