ПРЕМИЈЕРA ДОКУМЕНТАРНОГ ФИЛМА „РОШ“ У ЧАЧКУ
Живот Ђорђа Себастијана Роша (Београд,1896—Неа Рода, 1977) по много чему се може поредити са животом античких или наших епских јунака. По далеким прецима француски племић, по родитељима Словенац, Рош је читав свој живот посветио Србији и српском народу, који му се, нажалост, још није одужио. Сматра се пиониром нашег ваздухопловства. Оснивач је Комитета за обнову и велики добротвор Манастира Хиландар, у чијој порти је сахрањен, као једини световни човек. Необична и интригантна прича о овом великом добротвору инспирисала је Душана Крстића да напише књигу и сними документарни филм о њему. Чачани су имали привилегију да погледају премијеру филма прошлог петка, 13. децембра, у Културном центру. Поред тога, могли су да чују и многе друге занимљиве и мање познате податке од самог аутора филма и историчара Радивоја Бојовића из Чачка, града са којим Рошово име има вишеструке везе. Њих двојица су били гости Верице Ковачевић, уреднице Културно-образовног програма, организатора вечери.
Душан Крстић, по професији васпитач, који се уз то бави писањем и сликарством, у разговору за „Чачански глас“ пре пројекције филма, рекао је да је причу о Рошу чуо пре седам година, чинило се случајно, у градском превозу. Али, како и сам каже, све има свој много дубљи смисао, па и тај догађај. Тако је почело његово истраживање, током кога је дошао до података који су га фасцинирали.
Ђорђе Рош, као добровољац и млад официр, учествовао је у Првом балканском рату од 1913, а онда и у Првом светском рату, када је два пута тешко рањен! Први пут у Церској бици. Други пут, у легендарној Одбрани Београда 1915, када је чудом преживео. Чак су његово тело окупатори већ били убацили у камион са лешевима. Спашен је и пребачен је у београдску болницу. Убрзо је депортован у логор… Два пута је успевао да побегне из логора, али је оба пута ухваћен. Из трећег логора је, већ прилично нарушеног здравља, размењен посредством Црвеног крста… Стигао је на Солунски фронт, али је морао да пише рапорте да би правдао своје заробљавање, што га је најзад и „одбило“ од војне каријере… Након свега тога успео је да оствари велику пословну каријеру у Београду и уради историјске ствари, посебно важне за наш национални идентитет. Те чињенице су посебно инспирисале и задивиле аутора филма.
– Ко је био Ђорђе Рош, откуда на Хиландару, мало ко је то знао… Прво сам дошао до историчара Радивоја Бојовића, кустоса Народног музеја у Чачку у коме се налази део збирке Ђорђа Роша… Сам Рош је оставио доста података, сачувао је велику архиву – од пословних и дипломатских преписки са многим људима, до писама захвалности оних које је спасавао из логора „Бањица“ за време немачке окупације у Другом светском рату. Његове ћерке Јелена и Инге нису учествовале у филму. Јелена, која је била монахиња, пре неколико година је преминула, а Инге живи у Паризу, али је веома стара и, нажалост, живи на ивици егзистенције – рекао је Крстић који је за филм користио део доступне грађе, а посебно драгоцене податке добио је од Ђине Шенк Рош, ћерке Ђорђевог брата Душана, која му је уступила и личну преписку, везану за Рошова пријатељства са неким француским официрима у периоду између два светска рата. Ова грађа је део Крстићеве књиге.
Филм делом обрађује и Рошов живот у окупираном Београду, а онда и емиграцију породице из Југославије 1944. године, јер се налазио на списку људи за ликвидацију. После Швајцарске, селе се у Аргентину, у Буенос Аирес, где је наставио породични посао. У Аргентини је остао све до доласка Перона на власт, када је изгубио велики део имовине. Породица се опет враћа у Европу, у Немачку… Први пут у Грчку долази 1961. када је посетио Хиландар који је тада имао мање од десет монаха и налазио се у веома тешком материјалном стању. Велики део филма посвећен је, управо, његовим посетама Уранополису у близини Свете Горе, а касније и сталном пресељењу заједно са супругом, иначе рођеном Норвежанком Остом, која је после удаје за Ђорђа 1924. примила православље и променила име у Љубица. (Између два светска рата Рош је био и почасни конзул Краљевине Норвешке у Београду.)
– Свим снагама се борио да спаси Хиландар… Једини од Рошових није могао да дође у Југославију после рата, а осуђен је без иједног доказа да је сарађивао са окупаторима. Његов брат Душан је рехабилитован, имао је пасош Југославије. Полубрат Мирко, који је био најстарији, живео је у Швајцарској и имао 13 почасних доктората, долазио је у Југославију… Ђорђе је покушавао да се рехабилитује, слао је дописе из Аргентине, јер је за време рата спасавао и комунисте, али није успео – испричао је Крстић.
Жеља Роша је била, а то је и у тестаменту написао, да му вечна кућа буде у порти Манастира Раковица, где су му сахрањени родитељи. Ни та жеља му није услишена.
– Историчар уметности Никола Кусовац је водио преговоре, да му се то омогући у замену за огромну уметничку збирку, коју је Рош поседовао (био је, поред осталог, мецена сликару Паји Јовановићу). Али, безуспешно. Монаси Хиландара су одлучили да, ипак, почива на српској земљи, да га сахране у порти српског манастира. Његове ћерке су уметничку збирку касније вратиле у Србију – каже Душан Крстић.
У филму, за које је инструментале урадио Радомир Михаиловић Точак, поред Радивоја Бојовића, о Рошу говоре Никола Кусовац, историчар уметности и Недељко Ковачић, редитељ и сценариста серије и филма „Вера“. Бојовић и Кусовац имали су среће да, на два различита начина, упознају Роша и његову породицу.
О његовим нераскидивим везама са Чачком говорио је историчар Бојовић, који је са Рошом водио преписку, а касније упознао и његову ћерку Јелену, када је ратних 90-их година носила хуманитарну помоћ за српски народ у Босни и Херцеговини:
– Као официр 10. Кадровског пука, пука Чачана, учествовао је у херојској Одбрани Београда, коју је предводио српски Леонида, мајор Драгутин Гавриловић. Рош је био тада млади официр који је јуришао на Дунавском кеју заједно са својим командантом и био тешко рањен… Био је један од највећих иницијатора за оснивање Удружења бранилаца Београда и Меморијала посвећеног страдању Београда 1914-1915. Написао је и објавио део својих мемоара „На Дунавском кеју септембра 1915“, у којима је забележио легендарну заповест мајора Гавриловића – речи су Бојовића.
Међу Чачанима се „нашао“ по други пут када је започето истраживање за нову музејску поставку у Господар Јовановом конаку, која поседује одликовања Ђорђа Роша – минијатуре свих одликовања на златном ланцу и Орден белог орла III реда.
– То је једна од најбољих колекција посвећених херојској одбрани Београда. Изложена је у сталној поставци нашег Музеја. Пажња са којом се Чачак односио према том младом официру, био је разлог да његова породица највећи део заоставштине, и онај најдрагоценији, поклони нашем граду… Ипак, други део заоставштине налази се на разним местима, у Београду, Хиландару, у породици… Све то можемо видети у овом филму Душана Крстића – навео је Бојовић, истичући да је Ђорђе Рош велика тема, не само за историчаре.
Осим Паји Јовановићу, био је мецена многим другим уметницима. Пред Други светски рат обновио је Грачаницу, а након бомбародовања и Жичу…
Велики је број коцкица пребогатог животног мозаика Ђорђа Роша. Филм је један од малих фрагмената и покушаја да се грандиозно име српске историје сачува за нова истраживања. У очувању суштине српског народа Ђорђе Рош и његова породица, сигурно, заслужује много веће почасти, од једне улице…
В. Тртовић
САМО ЈЕДНА УЛИЦА У БОРЧИ НОСИ РОШОВО ИМЕ
Крстић је највећи део филма урадио сам, снимао га је четири године. Започео га је у време пандемије, а због целе ситуације тешко је могао наћи филмску екипу која је била вољна да му помогне. Зато је сва сазнања преточио у књигу и једно време чак размишљао да одустане од филма, али је на наговор пријатеља, срећом, наставио рад, без икаквих донаторских средстава. Према његовим сазнањима, само једна улица у Борчи носи Рошово име. Ништа друго од Србије овај велики човек није добио.
