ПРЕДРАГ Р. ДРАГИЋ КИЈУК (1945-2012): ЈЕДАН ЧАЧАНСКИ ТРАГ
Пише: Др ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
У недељу, 29. jануара 2012, на Часне вериге Светог апостола Петра, у београдској болници „Свети Сава”, од последица можданог удара, преминуо је књижевник Предраг Р. Драгић Кијук (1945), један од најистакнутијих српских есејиста и беседника, аутор више од двадесет књига. Био је потпредседник Одбора за одбрану слободе и права УКС и секретар Српске књижевне задруге, седам година оперативни уредник часописа „Serbian Literary Magazine” и четири године главни и одговорни уредник „Књижевних новина”.
Посебан допринос националној култури представља Драгићево лексикографско дело „Catena mundi I-II”, које је „особена духовна енциклопедија српског народа”… Заступљен је у биографском лексикону„Ко је ко у свету”(2010), најстаријег америчког лексикографског издавача (Marquis). У Кембриџовом енциклопедијском издању (Cambridge, England) „2.000 интелектуалаца у 21. веку”добио је одредницу на уреднички позив. Интернационални биографски центар (St. Thomas Place, England) прогласио га је 2010. године за једног од 100 слободних мислилаца у свету.
Кијук је, на својим интелектуалним путовањима, долазио и у Чачак. Приликом једне од таквих посета, дао је интервју „Чачанском гласу“ (број од 29. априла 2005; разговор је водила Зорица Лешовић Станојевић и објавила га под насловом „Хуманисти с бичем“). Прошло је седaмнаест година од тада, а ставови Кијукови и данас непомериво стоје. Зато их се сећамо.
БОГ, СИЛА И ПРАВДА
Кијукова вера у српски народ увек је била непресушна, упркос „чињеницама“, оним „чињеницама“ које се свету намећу преко медија наци- глобализма, и којима треба жртвовати свој разум, своја осећања, своју и народну будућност. На чему се она заснивала? На ономе што је Свети Александар Невски рекао папском изасланику: „Бог није у сили, него у правди.“
Кијук је одгонио страх из нâс, јер је знао да је овде, на Балкану, и међу Србима, бивало што бити не може. Увек га ослушкујем кад ми је тешко и кад неспокој дође да ме одвоји од дужности да се борим. Тада вреди чути његове речи из „Чачанског гласа“:
„Иако бројна интелектуална бижутерија, а међу њима и професори факултета и други бузуранти, по налогу европског и америчког протектора, заговарају тезу о одумирању српског народа – нема наде да се ова политичка утопија оствари. Срби су одупирањем прво приватној држави Слободана Милошевића, а онда, приватној идеологији евроамеричког хуманисте с бичем, показали на крају 20. века да су ‘живљи’ неголи икада раније у својој историји. Народ који је устао против банкократије, финализовања фашистичког корпоративизма, који је достојанствено поднео подлост на њему примењене сатанизације и расизма, и народ који се витештвом одупро највећој ратној фаланги света, америчким плаћеницима, има будућност. Нови, 21. век, биће век антиамериканизма који је започео српским отпором атлантском тоталитаризму и неоколонијализму. Српски народ је доказао да вишак силе рађа мањак ауторитета и то је пример који ће следити свет – јер нигде на кугли земаљској не постоје народи који су спремни да политичку патологију прихвате као политички рај.“
Не живети у лажи, говорио је Солжењицин, то је морална заповест коју морамо следити. Кијук се тога увек држао, и такав нам завет оставио.
БРИГА О НАСЛЕЂУ ДИЈАСПОРЕ
Отац Јустин Поповић је својевремено говорио да смо заборавили као да нас је пркосни бог заборава створио по својој слици и прилици. Најопаснији заборав наметнули су нам комунистички инквизитори, који су потопили читав континент српског памћења и постојања – интелектуални свет наше дијаспоре, оне „политичке“, која није престала да сведочи о лажима Титотопије и њеном злочиначком затирању идентитета овог народа. Кијук је зато покренуо библиотеку „Српска дијаспора“, и пред нама су изронилa лица и дела Ненада Петровића, Дојне Галић-Бар, Милутина Деврње, Добривоја Томића итд. Непознати, а озбиљни, они би били понос сваке културе, а камоли ове наше, која се дави у живом блату клозетске књижевности полуписмених хулигана… Ево како је Кијук објаснио свој рад на библиотеци „Српска дијаспора“ и борбу против наметнуте нам амнезије: „Ауторска библиотека ‘Српска дијаспора’ покренута је 2000. године с циљем да српској култури врати ауторе који су, углавном из политичих разлога, прогнани и из српског језика и из српске историје културе. Најрепрезентативнији део српске елите између два светска рата: Милош Црњански, Николај Велимировић, Милан Кашанин, Владимир Вујић, Димитрије Најдановић, Станислав Краков, Милутин Деврња, Владимир Велмар Јанковић, Растко Петровић итд, који је упоришно интелектуално опредељење налазио у сопственој богатој традицији, православном погледу на свет и медитеранском наслеђу – са победом комуниста је своју судбину уградио у архипелаг расељених лица. … Наши услужни и ислужени интелектуалци, баш као и данас, утркивали су се у прећуткивању аутентичних стваралаца и у земљи и у расејању. Кажњивог моралног става, ови идеолошки патуљци, правдали су комунистички одстрел српске интелигенције (како је то чинио Марко Ристић и њему слични соцреалистички надреалисти), или ликовали над онима који су трунули у емиграцији…Милан Богдановић (који је прешао у ислам и добио име Фејзула), чак је сладострасно и саучеснички 1949. констатовао: ‘Тих књижевних измећара код нас више нема. Неки су искусили заслужену народну казну, а други потонули у мрак емиграције.’ Тумач књижевних прилика и новог човека новог поретка задуго ће бити Велибор Глигорић – који је Црњанског прогласио ‘малим књижевним Хитлером’. Неки од тих ‘измећара’ нашли су своје место у библиотеци ‘Српска дијаспора’.“
Данас су комунистички трабанти пали у заборав, а великани, којима се Кијук бавио, су постали трајно наслеђе наше културе.
НИСМО НАЈНЕСЛОЖНИЈИ НАРОД
Често кукамо како смо очајнички осуђени да станемо „под једну шљиву“, како нећемо издржати притиске… Нико од нас не схвата шта нам је Бог дао, а дао нам је да копљем своје кичме свагда убијамо аждаје које шиште: „Пиј шербета из чаше свечеве, ил сјекиру чекај међу уши!“
Многим окупаторима смо видели леђа… Само да не наседнемо на пропаганду о томе да смо „најгори“ и „најнесложнији“ народ. И ту нас аутор „Catenae mundi“ опомиње: „Срби нису ни мање ни више различити од других народа. Пословична ‘српска неслога’ представља трик који попут заразе на свеукупну популацију желе да прошире либерални хегемонисти, не би ли успоставили степен безвољности и солидарности са хаосом. Срби имају исконско осећање праведности и сваки рачун секташке психологије ‘демократа са бичем’ потпуно је погрешан. А да смо ухристовљен и сеобан народ – то је тачно и представља необично својство српског православног народа – јер је то народ, чије је тело у матици, а срце изван сопствених граница, у Хиландару. Рањавајући, наопаке 1999. (окренуте бројке најбоље илуструју зашто су евро-амерички „хришћани“ одабрали ту годину за агресију) српски национ непрекидним бомбардовањем 78 дана, коалиција просвећених варвара је убијала тело једног народа и једне земље. Био је то рат ‘беле петокраке’, ништа мање злоћудан од деспотије црвене петокраке. Али, злочин није дао резултате.“
Остаћемо и опстаћемо.
Наравно, цена за Кијуков став је морала да се плати. Уклањали су га из медија и са обзорја јавности. Предраг Р. Драгић Кијук је увек био спреман да цену свог слободоумља плати.
„Највише што слободни интелектуалац у Србији може да постигне јесте да га не воле, али да га уважавају“, често ми је говорио. И то би могао да буде запис на његовом витешком штиту.
Памтимо Кијука као што је он памтио ко смо, шта смо, одакле смо и куда идемо. А од Бога му вјечнаја памјат!
