Statistike govore da je u Srbiji registrovano između 300 i 400.000 obolelih od depresije. Oko hiljadu ljudi godišnje digne na sebe ruku zbog takvog stanja. Procenjuje se da će depresija od ove godine biti po učestalosti druga bolest u Srbiji… O ovoj aktuelnoj i zahtevnoj temi, kako je najavio sveštenik Slobodan Jakovljević, u okviru Svetosavskih svečanosti, u koje se uključila i crkva Svetog Vaznesenja Gospodnjeg, po blagoslovu starešine Marka Mirkovića, govorio je sveštenika iz Kraljeva Aleksandar Jevtić. Veoma temeljno i zanimljivo predavanje održano je pred brojnom publikom u sredu, 22. januara, u Parohijskom domu hrama Svetog Vaznesenja Gospodnjeg na temu „Depresija, ako je svetlo u vama tama“.
Aleksandar Jevtić, sveštenik iz Kraljeva, je doktorand na Pravoslavnom Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, gde sprema disertaciju o teološkim aspektima depresije o čemu govori na predavanjima i tribinama u skoro svim gradovima Žičke eparhije, na sličnu temu je govorio i u Baru i napisao više naučnih radova. Urednik je eparhijskog časopisa „Žički blagovesnik“ i sajta eparhije Žičke. Svoje izlaganje Jevtić je započeo definisanjem pojma depresija i njegovim višestrukim značenjem.
Reč depresija potiče od latinskog izraza „depresio“, koji bi najpre mogao da se prevede kao potištenost. To objašnjava jedno stanje u kome se nalazi depresivna ličnost, ali postoje i mnogi drugi izrazi, kao što su očajanje, čamotinja, melanholija, malodušnost, bezvoljnost, apatija. Čim se za određeno stanje nađe toliko izraza možemo se zapitati koliko je to stanje prisutno, kada je izazvalo toliko različitih interpretacija, od kojih svaka ponaosob, određuju po neko svojstvo tog stanja. Iako tek od polovine 20. veka depresija biva tretirana kao ozbiljan mentalni poremećaj i od tada možemo govoriti o tim klasifikacijama i razlikovanjima između raznih psihičkih oboljenja, ipak, nije mlado oboljenje, zaključuje Jevtić.
-Ona je možda u sve većem zamahu i usponu, ali po opisima koji postoje u drevnim izvorima, ne samo hrišćanskim i indohrišćanskim, već i drugih civilizacija, depresija je, u stvari, sastavni deo čovekovog života, a ja bih rekao, odmah nakon izgnanja iz raja. Ona je postedemsko stanje bolesti, nažalost, kao i sve druge bolesti.
„CRNA ŽUČ“ U MOZGU – KOD HIPOKRATA
Navodeći primere iz svojih istraživanja Aleksandar Jevtić podseća na psalm u Svetom pismu, u kome se govori upravo o toj bogoostavljenosti, o težini stanja u kome se čovek nalazi da bukvalno vapi Bogu za pomoć, ne znajući više za pomoć ni od sebe samoga, ni od ljudi.
-U istorijskim knjigama Starog zaveta imamo primer cara Saula. Da se podsetimo, on kao car ima poremećaj u kome se nalazi u stanju preteranog raspoloženja, a s druge strane, nailaze periodi kad je potpuno bezvoljan, potišten i doziva budućeg cara Davida da mu svira na određenom instrumentu, kako bi se on smirio. Vidite, muzika i upućenost na drugoga u tom primeru u Svetom pismu nalaze potvrdu da je on intuitivno osećao da ne može sam da reši problem. Ali, tragičnost njegovog lika upravo se projavljuje u tome da on želi da ubije i samog cara Davida, a na kraju izvršava čak i samoubistvo, što je čest fenomen u slučaju bolovanja u ozbiljnijim fazama depresije, koje se okončavaju suicidom. Kod Hipokrata, u 5. veku pre Hrista, koristi se izraz „melanholija“. On opisuje to stanje kao izliv neke “crne žuči“ u mozak. To je vrlo specifično, znamo da su dometi Hipokratove medicine jako visoki za to vreme, a novija medicinska istraživanja pokazuju oblike depresije koji poseduju određene nedostatke upravo u biohemijskim procesima mozga. Dakle, to što je on nazvao „crnom žuči u mozgu“, danas imamo u terminologiji koja označava loš prenos transmitera koji služe kao transportni put određenim hormonima. Umanjeno lučenje određenih hormona kao što su serotonin, adrenalin, noradrenalin, i s druge strane, njihov loš saobraćaj, dovodi do određenih stanja u mozgu koja u savremenoj medicini nazivaju endogenim depresijama. One nekada mogu biti genetskog tipa, ne moraju biti izazvane ličnim propustom ili udarom. Postoje čak slučajevi moždanog udara posle koga slede serije depresija, baš zato što su prekinuti određeni putevi prenosa tih hormona, i samim tim, kao što mozak pokušava samog sebe da obnovi, zato su ljudi jedno vreme nepokretni, sporije se oporavljaju, neko vreme ili uopšte ne mogu da se oporave, u zavisnosti od stanja tog udara i intenziteta. Tako isto se javljaju faze manje ili jače depresije, što pokazuje da mozak zaista igra značajnu ulogu u pitanjima depresije, ali je samo jedan od činilaca u celoj toj priči.
„SVETSKI BOL DUŠE“
U 18. veku romantičari veličaju taj bol i patnju kao „svetski bol duše“. U stvari, oni čak pohvalno pišu da su nadareni ljudi, poete, čak sposobni da saosećaju sa tragedijom celog sveta i tu njihovu patnju, koja se često završavala samoubistvom i nekim stanjima koja su bukvalno bila asocijalna, oni definišu kao pokazatelj nadarenosti ličnosti itd. -Sa druge strane, istovremeno, imamo utilitaristički i empiristički pravac koji je vrlo često prerastao, ne uvek, i u ateistički, koji kontra tome govori da pitanje duše uopšte nije bitno, na kraju krajeva, da duša uopšte i ne postoji.
-Između te dve isključivosti javlja se Frojd krajem 19. i početkom 20. veka sa tvrdnjom da duša svakako postoji, da ima svoje probleme, i on iznosi svoja istraživanja i zaključke. Ono što je zanimljivo, njegova istraživanja nisu bila dobrodošla ni kod ateista, jer su oni smatrali da se on bavi nepostojećom temom, koja nije naučno relevantna, jer između ostalog, on nije bio univerzitetski profesor, pošto tek formira psihoanalizu kao naučnu disciplinu koja je dugo i potcenjivana, izvrgavana ruglu i smatrana jednom vrstom nadrilekarstva. Ali, istovremeno sa ovim ateističkim, javlja se i religijsko odbacivanje Frojda u zapadnoevropskim hrišćanskim tradicijama. Zato što je on neka stanja okarakterisana kao duhovna, opisivao potpuno svetovnim rečnikom. U tom trenutku njegovi opisi bili su za mnoge nedolični, i on je odbačen kao čovek koji govori na teme koje nisu prihvatljive za crkvu – istakao je jerej Jevtić i podsetio i na akademika Vladetu Jerotića koji je na mnogo mesta govorio da je on u svom radu samo prepoznavao stanja, takozvanih, racionalizacija.
DIJALOG MEDICINE I TEOLOGIJE
–A to je otprilike kada se neka forma pobožnosti, koja je devijantnog tipa i prvenstveno je problematika unutrašnjeg bića čoveka, pokušava legalizovati kroz prihvatanje u crkvi od strane ostalih vernih ljudi ili sveštenika ili nametnuti kao neli elitistički tip pobožnosti, a zapravo predstavlja psihički problem koji je takav da se izbegava lečiti. On čak pominje velike metanije, koje u nekom trenutku povezuje sa opsesivnom kompulzijom. Kod čoveka koji ima potrebu da ponavlja određene pokrete ili radnje, on sebe pronalazi u crkvi gde stalno radi te metanije. Sveštenik mu skrene pažnju – danas je nedelja, ne moraš toliko da se klanjaš, ne moraš da se klanjaš kod pričešća – on to odbacije, jer to vidi kao ritual svoje pobožnosti. Iako se poziva na poslušnost, na blagoslov crkve i vrline, on to sve odbacije, što pokazuje da ima jako složen mehanizam u glavi, koji mu ne dozvoljava da prihvati, spreman je da promeni crkvu, da ode trideset kilometara dalje, i tako dalje, da se ne bi ponovo lečio. I bukvalno, kada je kod takvog čoveka prepoznat problem i u crkvi, on beži, ne želi da se leči i želi da pobegne od svog problema. Frojd je svakako preterivao, ali definitivno je označio početak medicinskog tretiranja određenih stanja religioznosti i pobožnosti. S druge strane, ozbiljni stručnjaci, prepoznali su i te kako udeo teologije, koji je dobrodošao za tumačenje određenih psihičkih oboljenja, tako da je ova tema zahteva dijalog medicine i teologije.
VISOKO NA LISTI SVETSKE ZDRAVSTVENE ORGANIZACIJE
Druga polovina 20. veka vezana je za razvoj Svetske zdravstvene organizacije kao institucije koja prati oboljenja u svetu, njihovu učestalost, područja na kome se javljaju određena oboljenja, tumači njihove uzroke… Po određenju ove organizacije, depresija je oboljenje koje već sada zauzima jako visoko mesto na listi i za desetak godina, po procenama tempa rasta, naći će se, vrlo verovatno i na prvom mestu. Kod drugih oboljenja organi će dati znak i postaviti prepreku u nekim aktivnostima, srce, na primer.
-Međutim sa depresijom, kao i sa nekim drugim mentalnim poremećajima nema tih signala upozorenja, tako da mnogi ljudi ne prepoznaju do kraja života da su bolesni, a i oni koji prepoznaju nalaze drugačije vidove lečenja. Kada se sve to ima u vidu, kada se bolest nekada pojavljuje kao posledica, a nekada kao uzrok, pa je najveći problem za depresiju koji su uočili stručnjaci iz raznih oblasti jeste što se za nju vrlo teško može utvrditi kada je uzrok, a kada posledica određenog stanja. Depresija je često uzrok dijabetesa, problema sa štitnom žlezdom, moždanih problema, srčanih problema, demencije, bolesti zavisnosti, a u novije vreme se javlja kao problem i „šopingholičarstvo“ , gde ljudi u bogatim društvima imaju neprestano potrebu da troše novac, i onda kada za to nemaju potrebu. Zašto, zato što nisu pronašli smisao na nekom drugom mestu, nego taj vakuum smisla, očekuju da reše time što će kupovati mnogo i nepotrebno. Stručnjaci u poslednje vreme govore da ukoliko je neko previše zainteresovan za kupovinu stvari koje mu ne trebaju, u velikoj meri je potencijalni bolesnik ili je već depresivan čovek.
STATISTIKE: ČEŠĆE OBOLEVAJU ŽENE, RIZIČNE GENETIKA I ADOLESCENCIJA
Statistike kažu da od depresije češće boluju žene, čak duplo češće mego muškarci, ali se lakše leče, zato što su spremnije na lečenje, dok muškarci radije pribegavaju alternativnim vidovima lečenja, alkoholu i drugim oblicima zavisnosti. Bitne su i genetske predispozicije, ukoliko su roditelji imali depresivne epizode, vrlo je moguće da će ih imati i njihova deca, jer se vremenom pojačava senzibilnost za depresiju, neveo je Jevtić.
-Rizično polje jeste adolescencija. Stručnjaci navode kako pojedinci tu govore o „metafizičkoj intoksikaciji“, zato što je u tom periodu čoveku potrebna neka ideja. Imaju idealizovan pogled na svet, žele mnogo toga da menjaju, ne mire se sa stvarnošću onakvom kakva jeste, nisu dovoljno „mudri“ kao odrasli, iako vide da mnogo što-šta ne valja i onda mnogi od biološki usmerenih stručnjaka kažu – to su bukvalno toksične ideje koje vam kvare vaš život, opet neka metafizika, u duhu ateizma iz 19. veka, to vam ne treba da biste bili mentalno zdravi. Tako da se često ljudima kad krenu da odlaze u crkvu kaže – šta ćeš tamo, poludećeš. Verovatno ste čuli u svojoj sredini kad neko češće ide u crkvu i roditelji počnu da brinu, otići će u manastir ili će malo da „skrene“. Zato što takvi naučnici suštinski projavljuju ateistički stav, misleći, „dobro je to da odnesemo kolač u crkvu, to je sve u redu, da sveštenik dođe u kuću, ali nemoj previše s njima“… – govorio je predavač.
Postoje i upitnici za depresiju koji sadrže osam, devet pitanja, odgovori se boduju i na osnovu njih se može utvrditi faza depresije. Na osnovu tog upitnika svako može saznati da li ima potrebe da se javi lekaru ili svešteniku i to je na nivou Svetske zdravstvene organizacije validan upitnik, jer namamo drugačiji način da dušu i njene probleme izmerimo…
Zorica Lešović Stanojević
Zbog obima i značaja teme predavanje donosimo u nekoliko nastavaka.
(Nastaviće se)
