MUZIKA OD JUTRA DO MRAKA
“Moji solistički nastupi su vrlo specifični, jer nikada unapred ne znam šta ću svirati. Ponese me atmosfera… Izađem na binu, derem se na ljude, oni se deru na mene i svima bude veselo”. Ovako u intervjuu za “Čačanski glas”, poznati pevač, muzičar, novinar i pisac Dejan Cukić opisuje svoje nastupe. Međutim, prošle subote, dok je snežna vejavica za trenutak belinom obojila grad, u prepunom “Srpskom pabu”, čačanska publika je uživala u “Pričama o ljubavi”, kompilaciji njegovih najboljih pesama. Naravno, bilo je veselo, jer sve njegove pesme nose ljubavnu poruku. …”Poznaješ me bolje/no što sam sebe znam/i tako me greješ/dok slatko se smeješ/svemu što izgovaram”… Prava ljubav. To nije samo naziv pesme, već smisao njegovog života. Ona prava, univerzalna, koja je pokretač sveta, pa i njegove, još uvek mladalačke, energije. Voli da peva, svira, piše pesme, a najviše suprugu Milicu, sina Aleksu i ćerku Anu. Njima se ponosi.
Muzičku karijeru ste započeli u grupi “Dizel”, pa slede “Tilt” i “Bulevar”. Bili ste član, a može se reći i jedan od osnivača benda “Bajaga i instruktori”. Čega se najradije sećate iz tog perioda?
– Pre 30 godina je bio rastanak sa “Instruktorima”, tako da je za mene kompliment što se ljudi sećaju toga još uvek, da sam bio deo vrednog benda, koji tri decenije radi bez mene. Jesam bio u prvoj postavi, ali kao da je to bilo u drugom životu. Sada mi je taj period kao neka divna bajka, da li sam je sanjao ili nisam? Za ovih 30 godina svašta se desilo, raspad naše velike zemlje, svet se promenio. U to vreme Donald Tramp je bio vic, a sada je predsednik najveće sile na svetu. Mnogo se toga promenilo.
Svoju grupu “Spori ritam bend” osnovali ste 1987. Vaši koncerti devedesetih godina su bili posebni, a i danas povremeno svirate zajedno…
– Trudili smo se uvek. Za mene je “Spori ritam bend” poseban i dalje, i 30 godina kasnije, jer su to uglavnom isti ljudi. Ne znam mnogo ljudi koji tako dugo sviraju u istom sastavu. Nas petorica smo u osnovnom bendu, a vrlo često nam sviraju i drugi muzičari. Jako sam ponosan na to, jer su to ljudi koji vole da sviraju sa mnom. Uvek smo zajedno.
I posle duge solo karijere i profesionalnog bavljenja muzikom i dalje imate dobru energiju i radost kada izađete pred publiku. Kako to postižete?
– Volim to što radim, volim da pevam, sviram, da zabavljam ljude. U ovim teškim vremenima solistički nastupi su još jedan način da sviram. Za velike, ozbiljne koncerte ljudi nemaju para, a onda nema ni mogućnosti, nije baš tako jednostavno… Ali, pronašao sam drugi način, jer ja moram da sviram.
Imate specifičan senzibilitet rok muzičara. Karakterišu Vas lepi maniri, kućno vaspitanje, finoća, uljudnost, a Vašim pesmama slavite ljubav. Da li je to “mana”, s obzirom na to da je “pametna muzika” na margini?
– Ja uvek pokušavam da budem pozitivan, i to je neki moj put komunikacije sa ljudima. A pristojnosti su me valjda naučili mama i tata. Loše je kad neke stvari budu opravdanje. “Nisam ja nevaspitani magarac, nego sam roker”. Ili jesi nevaspitani magarac, ili nisi. Ali, muzičari su uglavnom fini ljudi. Mene “bije” taj glas, možda zbog elokvencije, vešt sam sa rečima. Kada složim pristojnost u okviru rečenice, ljudi misle da sam mnogo pametan, a nisam. Da sam mnogo pametan, bio bih bogatiji. Ali, tačno je da radim ono što volim. Pola života sam proveo pokušavajući da budem uspešniji nego što jesam, a drugu polovinu sam proveo zahvaljujući Bogu što mi to nije uspelo. To je jedna velika zamka. Postoji neka tanka crvena linija i kada preko nje pređeš postaneš opšte dobro, ljudi počinju neviđeno da te “cimaju”. Qudi se pristojno ponašaju prema meni i ja to mogu da uzvratim. I kod nas, i u svetu, ima mnogo onih koji su toliko veliki i popularni da ih ljudi gnjave, pa na kraju i oni postanu nepristojni. Možda je kod mene neka dobra ravnoteža.
Volite da slušate stranu muziku, a svojevremeno ste izjavljivali da su na Vas uticali “Bitlsi”, Frenk Zapa, “Stounsi”, Dilan… “Bitlsi” možda najviše?
– Da, “Bitlsi” su početak za mene. Moja strast prema muzici počinje odatle. Ali, uticali su mnogi ljudi, sa različitih strana. Slušam različitu muziku, dopuštam da utiču na mene i neke sasvim nove stvari, i ono što slušaju moja deca. Moja ćerka kaže da je razlika između mene i mojih roditelja, i mene i moje dece, u tome što su moji roditelji govorili – “utišaj to”, a ja njima kažem – “pojačaj to”. Volim muziku. Moj život je muzika od jutra do mraka. Direktno bavljenje muzikom, pisanje pesama, rad u studiju, svirke, to je neki noćni život. Ali, pošto se budim rano, imam svoj drugi ventil, a to je pisanje, prevođenje knjiga.
Preveli ste mnoge autobiografije i biografije svetskih muzičara, među kojima i Erika Kleptona, Kita Ričardsa, Dejvida Bouvija, Mika Dzegera… Ko je na Vas ostavio najveći utisak?
– Uvek su mi bolje autobiografije, jer čovek piše svoju priču iz srca. Posebne su bile autobiografije Erika Kleptona i Kita Ričardsa. Takođe i Bili Ajdola. On je mojih godina, pa je to imalo neku sasvim drugu draž. Ali, dosta dobro će se plasirati i ono što trenutno radim, a to je autobiografija Brusa Sprinstinga. On je jako iskreno ispričao svoju obimnu ličnu priču. Baš uživam dok to radim i verujem da će ljudima biti veoma interesantno.
Svojevremeno ste se bavili i novinarstvom, uradili ste intervjue sa mnogim svetskim rok zvezdama, kao što su Tina Turner, Sting, Kim Wilde, Dire Straits, Uriah Heep…
– To je bilo davno. Da, to su bile velike zvezde. Sting je bio najveća zvezda s kojom sam pričao. On je jako zanimljiv autor. Bilo je to zabavno iskustvo. Iznenađujuća prilika, jer se u to vreme nisam toliko bavio novinarstvom, ali sam hteo da uđem na njegov koncert, 1988. godine. Milica i ja smo putovali po Evropi, išli smo u Beč na koncert Frenka Zape, koji je bio moj veliki idol. Tokom putovanja sam saznao da će i Sting, dan kasnije, imati koncert u istoj hali u Beču. Za koncert Zape sam kupio karte, ali, kao bezobrazni, nadobudni muzikant, želeo sam da na Stingov koncert pokušam da uđem xabe. Moj prijatelj i kum Peca Popović, koji je tada radio u PGP-u (gde su objavljivane Stingove ploče za jugoslovensko tržište), javio je organizatorima koncerta da dolazim na pres konferenciju. Planirao sam da se prijavim, uzmem karte i da na konferenciji sedim u nekom ćošku. Međutim, kada sam se javio čoveku koji mi je bio veza iz austrijske diskografske kuće, saznao sam da će pres konferencija biti ranije održana. Da li zbog toga, ili iz nekog drugog razloga, bila su prisutna samo četiri austrijska novinara i ja. Pošto su oni slabo govorili engleski jezik, konferencija se pretvorila u moj lični intervju. Nisam imao čak ni diktafon, i bila bi totalna katastrofa da se u poslednjem času nije pojavio Ivan Ivačković, takođe novinar sa televizijskom ekipom. Dobio sam diktafon i dogovorili smo se da podelimo intervju. Ali, Sting nije želeo da se snima za televiziju, jer je imao neku groznicu.
Muzika, pisanje, prevođenje, novinarstvo…, šta je Vaša najveća ljubav?
– Svaka od tih stvari mi pomaže da afirmišem deo svoje ličnosti. Ne mogu da se podelim. Naravno, najviše uživam dok sviram i pevam. Verovatno bih bio jako nezadovoljan da moj naučnički deo ličnosti nije posvećen pisanju i nekim istorijskim stvarima. Volim da se oprobam u raznim stvarima, tako je bilo i sa prevođenjem.
Nela Radičević
Foto: Ivan Matijašević
