Posle lečenja i dužeg odsustva iz škole ili vrtića, deca naviknuta na bolničku sredinu uglavnom se povlače u sebe. Uvek će naći izgovore da odlože susrete sa drugarima. Ovo su često doživljena iskustva mladih pacijenata i njihovi roditelji. Kako kažu, najbolji način da prevaziću takva stanja je da stalno budu okruženi vedrim i pozitivnim ljudima, onima kojima je zaista stalo do njih.
Samo jedna poseta najboljeg druga, dok je ležao u bolnici, Ivana je dodatno podstakla da nastavi da živi kao da se ništa nije dogodilo. Oboleo je od leukemije u osmoj godini. Bilo mu je čudno sve što se odigravalo oko njega, ljudi u belim mantilima, iglice, bolesna deca. Nedostajali su mu škola, drugovi, svakodnevne igre i druženja.
– Nisam znao šta se stvarno dešava, a tek o bolesti… Bio sam na lečenju u Beogradu dve godine. Iz tog vremena najradije se sećam posete najboljeg druga. Mnogi mi je značila, dao mi je snagu da se izborim sa bolešću. Nas dvojica smo i dalje dobri prijatelji – kaže Ivan, danas srednjoškolac. Iako ga je najbolji drug ohrabrio, posle lečenja koje je dalo dobre rezultate, trebalo je vratiti se u školu i suočiti se sa ostalom decom. I takve pripeme zahtevaju dosta snage i volje.
– Nijedno dete nije pokazalo nikakvu lošu nameru, strah ili bilo šta drugo negativno. Ali, on je imao utisak da neće moći ostale da prati u učenju i igri. Posle lečenja je nabacio kilažu, što je dodatno otežavalo i njegovo psihičko stanje. Povukao se u sebe. Razgovarali smo sa psihologom, pedagogom, učiteljicom. Čak nije ni zaostajao u gradivu. Dok je bio na lečenju u Dečijoj univerzitetskoj klinici u Tiršovoj, dolazila je učiteljica koja mu je pomagala da savlada sve lekcije koje su učili i njegovi školski drugovi. Ona je stalno bila u vezi sa njegovom učiteljicom i o svemu su se dogovarale. Možda je bio problem i u tome što je on baš svoj. Nadam se da ću to uspeti da dočaram, ako kažem da je uvek i jedino slušao muziku koju voli. Nikada se nije prilagođavao ukusu većine, i pre i posle bolesti – napominje njegova majka Tanja. Dok je bio u bolnici, slao je pisma i čestitke drugoj deci, bratu i sestri, ostao je u vezi sa drugarima. Ipak, razdvojenost je učinila svoje. Zato je Ivan tokom lečenja našao smisao u kreativnosti. Najbolje ju je iskazao u pravljenju raznih figura od lego kocki.
– Nikada ne mogu da zaboravim kada je četiri dana uzastopno primao infuziju. Sa svim tim iglama i cevima on je uporno slagao kockice. Pravio je neverovatne figure. Svojevremeno je čak od kockica za devojčice uspevao da napravi traktor i kamion – seća se Tanja.
PRINOVE DONELE NAJVEĆU RADOST
– Naš sin se razboleo tek što je pošao u prvi osnovne. Imao je tumor na jetri. Posle operacije i lečenja, kada je trebalo da se vrati u školi, usledili su izgovori. Primetila sam da se povlači u sebe i uporno je govorio da nije spreman, da se nije dovoljno odmorio. Zbog hemoterapije je izgubio kosu i to je dodatno uticalo na njegovo samopouzdanje. Ali, deca iz njegovog odeljenja su zaista bila dobra, niko mu nije rekao ružnu reč. Čak im je pokazivao rez na stomaku, koji je bio u obliku slova „Y“. Njima je to bilo zanimljivo, divili su se njegovoj hrabrosti. Ipak, vreme i činjenica da su ga drugari prihvatili, učinili su svoje – priča majka Slavica.
Slavica i Tanja posebno ističu odnose sa braćom i sestrama tokom i posle lečenja, kao i da roditelji, bez obzira na to šta preživljavaju, ne smeju da zanemare drugu decu. Tanjini i Slavičini sinovi potiču iz višečlanih porodica. Njihove braće i sestre, osetili su i razdvojenost sa majkama. Vrlo dobro su razumeli sve što se dešava i nestrpljivo očekivali ishode lečenja. Ali, nije išlo sve tako glatko, čak ni posle dobrih rezultata. Sestra jednog od obolelih dečaka nije mogla da podnese ponašanje svoje bake prema njenom bratu, koja ga je „držala kao malo vode na dlanu“. Davala mu najukusniju hranu, pazila da mu se niko ne suprotstavi, da ima sve najbolje. Ono što je u njegovoj sestri izazivalo nemir nije ljubomora, već strah da se on ponovo razboleo… Zato i Slavica i Tanja upozoravaju roditelje i porodice, koje se sada suočavaju ili su tek prebrodili bolest svoje dece, da se prema njima ne ponašaju suviše zaštitnički.
Posle lečenja Slavičinog i Tanjinog sina i povratka u staro društvo, najveću radost donele su prinove u porodicama. Tanja je rodila četvrto, a Slavica treće dete. Bebe su promenile živote svih njih.
– Rodila si se da me usrećiš – rekao je Slavičin sin svojoj sestrici.
GOVOR IGRE I CRTEŽA
Prethodna dva primera ukazuju na iskustva dece i njihovih porodica u ranom osnovnoškolskom uzrastu. Prihvatanje i prevazilaženje razlika, dodatna podrška okruženja, neophodna je i deci koja obole dok su u vrtiću. Iako do sada nije zabeležen veći broj obolelih ili lečenih od karcinoma, čačanske predškolske ustanove „Radost“ i „Moje detinjstvo“ imaju stručne timove koji u svakom trenutku mogu da pruže pomoć i podršku i polaznicima i njihovim porodicama. Posebna pažnja usmerena je i na decu koja se posle lečenja upišu u vrtiće.
– Nikako ne želimo da budu “obeleženi” zbog svog zdravstvenog stanja, ali ne smemo ni da prenebegnemo tu činjenicu. Kada su pojedini drugari došli u vrtić posle lečenja, pratili smo ih kroz igru sa ostalima, kao i crteže koje su slikali. Na osnovu toga smo procenjivali da li im je neophodna dodatna podrška. Deci ranog uzrasta nije lako da se rečima izraze o svom zdravlju i osećanjima. Ukoliko je potrebno, njihovim drugovima kažemo onoliko koliko mogu da razumeju. Moramo biti vrlo oprezni da drugoj deci ne izazovemo strah. Imali smo slučaj jednog deteta koje je iz našeg vrtića otišlo na lečenje. Podsticali smo stalno drugu decu da mu šalju poruke, čestitke, da što češće budu u kontaktu da se ono ne bi osetilo izolovano i da bismo mu olakšali povratak – kaže Tanja Spasović, psiholog Predškolske ustanove „Moje detinjstvo“.
Obe ustanove „Radost“ i „Moje detinjstvo“ spremne su da pruže i dodatnu podršku polaznicima i njihovim porodicama.
– Organizujemo humanitarne akcije u kojima učestvuju, deca, roditelji, vaspitači, svi zaposleni. I na taj način želimo da pomognemo oboleloj deci i njihovim roditeljima – navode Vera Jovanović i Suzana Simeunović, direktorke ustanova „Radost“ i „Moje detinjstvo“.
EMPATIJA UMESTO SAŽALJENJA
Naše sagovornice Slavica i Tanja ukazuju da sve teškoće mogu lakše da budu prevaziđene razgovorima sa drugom decom i njihovim roditeljima. Empatija umesto sažaljenja. Njih dve nisu zaboravile da pomenu podršku članova Nacionalne organizacije roditelja dece obolele od raka (NURDOR).
– Kada smo prvih dana došle u bolnicu, videli smo ostale roditelje koji se smeju, šale, zabavljaju decu i odrasle. U prvi mah smo pomislile: „Šta je ovim ljudima?“ Ali, brzo smo shvatile koliko je to dobro, da ne smemo prenositi da decu neraspoloženje, iako nema ništa teže nego nasmejati se, a nikako vam nije do toga – napominju one. NURDOR dosta pomaže u pronalaženju smeštaja, obezbeđuje taksi prvoz i ostale prateće usluge, posebno roditeljima koji nisu iz Beograda.
Veliku podršku roditelji imaju i od lekara i ostalih zdravstvenih radnika. Većina njih pruža mnogo više od zdravstvene usluge.
– Verujte u sebe, mislite pozitivno, okružite se prijateljima. Iskrene ljubavi nikada dosta – poruka je srednjoškolaca koji su u ranom uzrastu lečeni od karcinoma.
Z. J.
Foto: Arhiva „Čačanskog glasa“, obeležavanje, 15. februara, Međunarodnog dana dece obolele od karcinoma
Projekat „Zajedno za decu”, sprovode CIP – Centar za interaktivnu pedagogiju (CIP Centar) u saradnji sa Fondacijom za otvoreno društvo, Srbija. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne odražavaju nužno stavove CIP Centra i donatora.
