(„Можда спава са очима изван сваког зла,
изван ствари, илузија, изван живота,
и с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.ˮ Владислав Петковић Дис)
Претходног дана, 20. марта, помало разнежени и отворени за ведрину и радосне боје, дочекали смо још једно пролеће, надајући се да ће бити благо и расцветано као она пролећа нашег детињства којих се са сетом присећамо. Данас, 21. марта, обележава се дан нечега што се природно надовезује и наставља на причу о етеричној лепоти пролећа и поновно рађање и цветање, које, поред светлости на лицу и пулсирања живота, увек за собом вуче и магловиту сенку пролазности и надолазећих јесени. У питању је Светски дан поезије који је УНЕСКО установио на овај дан 1999. године, како би се промовисало читање, писање и објављивање поезије.
Као што се лакоћа и мириси пролећа не могу представити речима, тако се бит поезије не може објаснити нити препричати, јер се и једно и друго морају осетити. Поезија треба да буде таква да личи на људски језик, али да се прикрива и бежи смислу попут сребрне капи воде обучене у љуштуру речи. Њени стихови треба да се преливају у много нијанси значења у којима ће сваки читалац пливати својим стилом и осећати је својом душом и сопственим искуствима.
У данашње време брзине и скраћивања свега – реченица, речи, осећања, поезија би могла утихнути, али није тако. Много је стихова на екранима, много је младих песника и песникиња у културним установама, библиотекама, на корицама најпродаванијих књига, пред говорницама, у најгледанијим емисијама, новинским чланцима, где говоре гласно о свету који нас окружује и тихо о свету који је у њима.
Страховали смо од времена када ће „поезију сви писатиˮ, али у томе нема разлога за страх, јер свака игра речима је питома и може изнедрити само добро, а истинска Поезија увек ће летети изнад сагорелих рукописа и подсећати нас како се људски дух некада може издићи до небеских висина и проговорити надљудским гласом који је непролазан. Поезија не спава ни у добрим ни у лошим временима, она лебди „међу јавом и мед сномˮ, „чезне да нам каже најдубље речиˮ, али ипак „само наговештај даˮ, не да „да је сан опхрваˮ док „милује далека брда и ледене горе, благо, рукомˮ где је „чека чудна нека звезда плава, звезда праваˮ, негде тамо, високо, далеко, „изван сваког злаˮ.
Марија Миљуш
