Роман Александре Мишић „НОВЧИЋИ ЗА ХАРОНА“ биће представљен у вечерас, 14. децембра, 19:30 часова, у Сали Научно-технолошког парка.
Учествују: аутор, Оливера Недељковић, књижевница, ученици Гимназије у Чачку и камерни хор ученика Гимназије.
Организатор ове вечери је Књижевни програм Дома културе.
Улаз је слободан.
“О много чему, о врлини и паду, о слободи и вери, размишља главна јунакиња романа, осамдесетогодишња старица Ксенија Антонијевић, која своју последњу, најдужу ноћ, проводи у дубокој самоћи, тишини која старачко чуло слуха изоштрава до халуцинација и језивој тмини, јер у њеном дому изолованом од света, симболично, долази и до прекида дотока струје. Из монолога стожерне јунакиње овог дела, чијим предсмртним сатима као читаоци присуствујемо, о њој ћемо сазнати тек неколико чињеница: да је била банкарски службеник, да је изгубила мужа кога је волела и који ју је волео, да је мајка двеју кћери и бака шесторо унучића – дакле само неколико штурих података, из реда оних којима се попуњавају обрасци и којима би о њој располагали и сасвим површни познаници. Али, ни толико нам није потребно, јер, упозориће нас Александра Мишић у кратком предговору свом остварењу: Свако од нас може бити јунакиња ове повести. И заиста, у њеном свођењу завршног рачуна, у који улази и оно што смо преплатили, и оно што смо добили као бесцени дар, препознаћемо много сличног и сродног са властитим болним противуречностима, са дилемама које ће суштински одредити наше биће и његову путању, са питањима која муче сваког од нас, са успостављањем равнотеже између две опомене: Memento mori и Carpe diem. Ксенија, софистицирана и луцидна жена високе културе и пробране лектире која је живо присутна у читавој њеној исповести, у својом меандрирајућем солилоквијуму лишеном сваке хронологије и заснованом на низу слободних асоцијација, промишља своја најдубља стремљења, најскривеније туге, усковитлане страхове, илузије и преиспитивања, али и открива тренутке свакодневних животних радости. Помирена са скорашњим крајем, а подстакнута садржајем шкриње у коју је годинама одлагала све оно за шта је веровала да ће једном постати драгоцене успомене, она се сећа онога што ју је пресудно одредило: од рођења до те мартовске ноћи у којој у читавој природи, у земљи, ваздуху, водама, биљу, у свему, осим у њеном срцу, пулсира нови живот и обећање будућег. Ређају се њена искуства стечена у детињим годинма, које је провела у мирној, патријархалној сеоској средини, где је читав људски век саображен са осталим природним процесима, па ни најмлађи, најбезазленији и неискуснији, нису поштеђени сурових призора ни склањани од немилих сцена које узрокују трауматична искуства и доводе до трагичних спознаја. Уз давно преминуле благородне претке, који су у њеном сећању истински морални и животни узори, најприсутнији у њеној исповести су литерарни јунаци. Они су каткада у њеној свести живљи од људи које је сретала ван књига.”
(из рецензије Оливере Недељковић)
