Danas nije popularno biti hrabar, pošten, veran: Tako je govorio Nebojša Glogovac

Dobrota je prezrena, odnosno obezvređena. Sve te uzvišene i neopipljive vrednosti ljudskog duha – poput hrabrosti, poštenja, vernosti, bezuslovnog prijateljstva i ljubavi – danas su ismejane i nisu popularne. Važno je samo koliko ste ljudi prevarili. Ako ste prevarili mnogo ljudi i pritom zaradili, onda ste namazani i mnogo ste pametni. Time dobijate poene i niko vas neće prezreti. Ili, ako dovoljno dugo to radite, čak i oni koji su vas prezreli u početku, pristaće na to da ste uspeli. Danas su teze zamenjene i u današnjem sistemu vrednosti dobrota se graniči sa glupošću. To je pogubno, i zato ćemo platiti danak, a tada ćemo morati da se vratimo pravim vrednosti jer su jedino one temelj ljudskog postojanja.

(Politika, 2010)

Čini mi se da se biologija i evolucija dovoljno staraju o tome na način da si, kad mlad upoznaš problem i nisi dovoljno ukalupljen u navike, jer se još gradiš kao čovek i ličnost, sposobniji da promeniš nešto, ili da odeš ako vidiš da ne možeš da menjaš. Ili neko odluči da se prilagodi pa se onda muči ceo život. Nadu mi uliva njihova evolutivna i biološka spremnost i želja za životom, da će ti mladi moći da se izbore za nešto bolje.

(Nedeljnik, 2013)

Nisam se nikad bavio zamišljanjem karijere. Jedino što sam na tu temu radio, sećam se, još na fakultetu, ali to je bilo zezanje, smišljao sam govor za dodelu Oskara. Šta bi ko rekao kad bi dobio Oskara. Zezali smo se Vojin, Sergej (Ćetković i Trifunović, p.a.) i ja. Sećam se, puno smo se zahvaljivali, pa hvala ovom, hvala onom. Ali karijera, slava, zaista mi nikad nije bilo u glavi… Pa ja nisam otišao na glumu sa 18 godina zbog straha da to neću moći da radim kako valja već zbog poštovanja prema tom poslu, instiktivnog osećanja, jer racionalno nisam ništa znao o glumi, ni šta je glumčev posao, ni kako funkcioniše. I eto, zbog tog nekog poštovanja prema tom činu i prema rađenju svog posla, poštovanja koje i dan-danas imam, strahopoštovanja u stvari, nekog respekta prema vrhunskom činu glume, eto taj vrhunski čin glume je jedino što me zanima. O tome razmišljam. Stalno mi je u glavi priča o onom gospodinu koji je igrajući u Idiotu kneza Miškina odveden u ludnicu. Igrao je na granici ludila. Fascinantan mi je taj neki put, pretvaranje u Miškina. Znate, neki su za tog glumca komentarisali da on ništa posle toga nije igrao. Pa šta on ima da igra posle, on ne treba ništa više da igra, on je došao do Tamo, pipnuo to, i eto…

(Vreme, 2000)

Ljudi sa znanjem i talentom ovde uglavnom nemaju kinte. Umesto da se bave svojim poslom, doktori nauka sa diplomama koje nisu kupljene ili ukradene danas rade kao kondukteri, kao taksisti, prodavci… Ili popravljaju televizore. Kapital se sliva na drugu stranu.

(Dani, 2017)

Guši diktat i teror kapitala, odnosno reklama, menadžmenta, pijarstva, brendmenadžerstva… tih sumanutih pojava, čudnih zanimanja koja vrte iz šupljeg u prazno, a postali su ko bogovi. Strašno su važni i sve kao mora preko njih, a da ih čovek pita šta stvarno znaju i umeju, čemu služe, teško da bi dobio logičan i smislen odgovor. S druge strane, imamo taj opšti trend licemerja kao potpuno legitimnog. Ne znam da li je to licemerje, ili šta je, jer čini mi se da je licemerje blaga reč. Govorim o tom ponašanju političara i moćnika koji varaju otvoreno, vidljivo, pred svima bez ikakvog zazora, varaju vređajući elementarnu ljudsku inteligenciju, varaju bez sramote i stida. U stvari, sramota i stid, kao jedan od ključnih delova neke moralne vertikale, više ne postoje. To je ozbiljna tragedija današnjeg vremena. Ljudima su natovarene gomile obaveza da ne bi mislili o tome. I pogibosmo da otplatimo kredite, koji se nekako čudno uvećavaju, ne bi li ostali na nuli, i gledamo kako na naše oči loši momci i loši đaci postadoše i bog i batina a u toj jurnjavi i muci emocija ne stiže ni da se razvije ni da traje, komunikacije među ljudima su površne, brzina suluda… Valjalo bi stati i reći – dosta.

(Blic, 2010)