ОДРЖАН ПРВИ ПОЕТСКИ РАСАДНИК „ТРАЖИМ БОЈУ ЗА СВОЈЕ НЕБО”
Песма Чачанина Бранка В. Радичевића „Тражим боју за своје небо” симболично и смислено је преточена у вече о перу завичајних писаца и песника у оквиру пројекта „Чачанска родна – Престоница културе Србије”! Први јунски дан обележило је поменуто књижевно вече око поезије и прозе чачанских аутора Светлане Вучковић, Верице Тадић, Сава Стијеповића и Бориса Капетановића. Критички осврт на поезију уприличио је Слободан Николић, професор чачанске Гимназије.
У Свечаној сали Гимназије здружени су тонови клавира и соло певања са речима о стиховама завичајних аутора, отуда се овај програм претворио у својеврсно поетско-музичко вече захваљујући ученицима Музичке школе „Др Војислав Вучковић” из Чачка. Организатор скупа био је Књижевни програм Културног центра Чачак, а модератор Милкица Милетић, уредник Књижевног програма.
ЛИРСКИ ПОРОДИЧНИ ДНЕВНИК СВЕТЛАНЕ ВУЧКОВИЋ
Дугогодишњи просветни радник Светлана Ристић Вучковић, професор биологије у Машинској школи у Чачку пише инспирисана природом и опредељењем да инспирацију налази у животу који буја око ње, али и лирском субјекту својих песама поверава и дубине свог неизрецивог које настасијевићевски бележи. Објављено је седам збирки њене поезије, а неке од њих су „Вир”, „Траг немира”, „Траг свица”, „Скривени извор”, „Мозаик речи”. Њена поезија заступљена је у Антологији стваралаштва просветних радника, као и у Лексикону писаца просветних радника. Прилику да у оквиру Поетског расадника казује своју поезију сматра значајном јер је свој приступ писању запечатила реченицом: „Живот за поезију, остало је све споредно!” Казујући стихове одабраних песама проф. Вучковић је открила да се у њеним лирским пасажима налазе и исповедни тон песникиње о животу, природи, али и сентенце о породичном животу мајке која негује породично гнездо.
Професор Слободан Николић је расветлио тематску слојевитост песама Светлане Вучковић: „О чему пева госпођа Вучковић? Ни о чему другом до о поверавању невидљивом саговорнику, који може бити и она сама, приватне историје путем певања. Читајући њене песме, као да присуствујемо урањању у лирски породични дневник у којем је, будног уха и ока, забележен покушај безазленог доживљаја света.”
Теме које Вучковић разрађује су разнородне али се мире у жељи да поуче људско биће којем време неумитно мери битисање. Наведено потврђује својом критиком проф. Николић: „Малени каталог песништва је пред нама: порођајне муке стварања, проблем израза, однос према речима и оном што Настасијевић назива муклином бића (заправо однос звука и безгласности, казаног и прећутаног), материнске љубави према сопственом породу, девојачка сета, егзистенцијална и морална запитаност, костићевски рат између разума и срца који своје помирење проналази у јединству (Падина живота), чедност душе која се храни једино сећањем на изгубљени врт, утопијски кȏд речи које нас враћају у сан о неисцрпној снази живота тела, животне позиције које су, као код Попе, једном речју прикривене или, пак, разоткривене форме постојања (Немоћ, Стање, Тангента, Близина, Неповрат…), ту су заборав, мириси, фиоке памћења, начете илузије видљивог смисла, неспојиве опречности сједињене једино у сећању (Ти), удаљени зазиви душе за другим, прикривени ерос љубавника (Венера), даљине између људи, привид наших односа (Беле лажи), усељење човека у човека (Хм), човекове прозбе природи (Молба), они који више нису ту (Милица, Мира, Петар), а који се сад могу само сневати и у мислима оживљавати, потврда блискости са другим, самим тим и са собом. To je посед душе која се остварила, како је говорила Марина Цветајева пре скоро читавог једног века. Све је то поетски засад госпође Вучковић који би требало читати барем зарад смирења пред светом и људима.”
РАЗНОЛИКОСТ НАРАТИВА БОРИСА КАПЕТАНОВИЋА
Борис Капетановић рођен је детињство провео у Банату, а равница је оставила печат на његове списе. Основну и средњу школу завршио је у Чачку, а дипломирао је на Правном факултету у Крагујевцу. Ради као правник у АД „Железнице Србије”.
Прве стихове записао је у средњошколским данима. Пише поезију, прозу и позоришне текстове. Објавио је три песничке књиге: Dixi (Мисли и слике), Испод позлате и Хомер за рачунаром; романе: Целовечерњи роман и Школа боемије и књигу кратких, „веома кратких” и „ултракратких” прича Моша!.
Професор Николић о перу Капетановића сведочи: „Капетановић нам се тек овлаш разоткрива у збирци Школа боемије (Хроника једног полуизмишљеног и недоученог шегртовања), као да је у њу сместио целокупни сопствени животни кофер који би да тегли са собом док траје. То љуљање у оквирима времена у којима смо задати, то бивање у пределима генија младићства (да се послужим делом наслова још једног сјајног есеја Растка Петровића), тај шарм једног одрастања, његово понирање у дане детињства и свет доживљен управо из перспективе безазлене природе, осењивање мрачним и недокучивим тајнама, као и пределима окупаним људском ведрином и наивним непочинствима, прикупљање сабраности на заједнички свет, али искључиво из осаме у односу на исти тај свет, то је, чини ми се, Борис у пунини. Не заборавимо да је свака уметност тежња ка завршном самообликовању.”
Имајући у виду читав Капетановићев опус, проф. Николић се осврће на прозне пасаже аутора: „Разнолик је Капетановић у свом наративу. Кратка проза Свилена тишина и трулеж векова из Целовечерњег романа поготово део о градњи куће као поступак описа делова самоградње, минијатура простора као интимног царства духа човековог, показују колико смо у суштини одређени невидљивим кореном места на којем смо рођени. Или прича Једна небројено пута одиграна и добро увежбана сцена из већ поменуте збирке Школа боемије о оцу који, за разлику од свих укућана, једини посматра синовљев свет изнутра, не као догађај већ као најличноснији доживљај којом нас Капетановић уводи у прећуткиване, а наизглед подразумеване односе са ближњима.”
ВЕРИЦА ТАДИЋ – СТВАРАЛАШТВО КА НЕБЕСНОМ НАЗНАЧЕЊУ
Верица Тадић потиче из села надомак Гуче. Завршила је Економски факултет у Крагујевцу. Живи у Чачку. Пише савремену поезију, хаику, приче, сентенце, афоризме, књижевну критику и есеје. Поезија јој је превођена на шпански, немачки, пољски, словачки, руски, енглески и италијански; кратке приче на словеначки. Заступљена је у бројним књижевним листовима и часописима, као и у четрдесет заједничких књига и двадесет антологија. Члан је редакције Књижевних новина „Свитак”. Члан је Удружења књижевника Србије од 2004. године. У оквиру Поетског расадника казивала је своју хаику поезију која је језгровит осврт на очување људског у човеку. Сагледати њено стваралаштво и окарактерисати га био је задатак критике професора Николића, који открива: „Њено стваралаштво носи све атрибуте духовне повести – промишљање о човековој истинској, не само видљивој, природи, кривици, лепоти, творачком чину који нас ослобађа земље а приближава небесном назначењу, трагедију бивства, намеру да се од конкретно-предметног напокон пресели у (не)тварно, да се већ једном порази тамница света. У томе јој свакако помажу моћ опажања и повезивања са туђим искуствима (начитаност и синтетичност који су очити у сваком њеном, поглавито есејистичком, тексту, нешто налик бодлеровском споју интелигенције и песничког облика казивања, рационализма и ирационалног).”
Поезија није једини облик стварања у књижевности коју она пише, што потврђује професор Николић: „Разнолик је опус госпође Тадић – код ње нису заступљени само традиционални родови поезије и прозе нити само освештане књижевне врсте (приповетка, роман, песма), ту су и рашчитавање ликовног језика (есеј Духовна форензика у вези са сликама Драгана Јеротијевића, нешто попут одблеска Ликовних салона Шарла Бодлера) и философски напори за разумевањем и описивањем света (већ поменута збирка Еонски графити), као и промишљања о стваралаштву других аутора (форма кратких есеја).”
САВО СТИЈЕПОВИЋ – ПРИПОВЕДАЊЕ О НОВОМ АДАМУ
Књижевник Саво Стијеповић је рођен 2. Јануара 1970. године у Чачку. Објавио је песничке збирке „Антологија универзализма” (1994) и „Декаденца” (1996), као и романе „Махагони хол” (2008), „Камени бродови” (2011) и „Средоземље” (2017). Пети роман му је у настанку. Приредио је и тематске бројеве часописа „Градац” посвећене Џиму Морисону, Џеку Керуаку и панку. За роман „Средоземље” добио је награду „Мирослав Дерета”.
Заједничку нит његових романа професор Николић назива побуњеништвом. Обиље ликова, њихови пороци, побуде које гаје, начин живота којим живе јасно указују на потребу да се то побуњеништво разложно и рађа: „Јунаке из једног његовог романа налазимо и у другим романима, они се преплићујунаци једног романа се сећају сами себе из претходног романа. То није иновативна приповедна техника, знамо да је имамо код Сервантеса где се Дон Кихот тако сећа себе. Сви његови јунаци стварно болују тешку болест, није то више ни депресија, то је мањак тачке свести.”
Професор Николић о романима Стијеповића сумира да се чини да међу романескним причама искри приповедање о новом Адаму, што се може наћи у потпуно новом руху и з Савиним делима. Дакле, то је појава новог човека, у новом свету, са новим уређењем.
Претходно разрађује својим виђењем света романа у којем се наставља на поимање рушења и настанка света у којем је све могуће код Љубомира Симовића. Тенденцијом да бунт јунака изрази њихову особеност и потребу да се нови човек изгради и роди, бритким пером постиже да се оголи свакодневица у којој савремени човек живи и опстаје.
Поетски расадник „Тражим боју за своје небо”, именован поетским надахнућем чачанског Радичевића, остаје да се негује да би цветао, да потврђује потребу да се завичајно стваралаштво традиционално наставља новим изданцима, да се црн мурећеп здружи с хартијом и да тако оставља траг на поетском небу Чачка!
Милица Матовић
