„ДВЕ СЕ У МЕНИ ПОБИШЕ СИЛЕ” – ПРОСЛАВЉЕНО ЈУБИЛАРНИХ 180 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА ЛАЗЕ КОСТИЋА
„ДА ОД МИЛИНЕ ДУСИ ПОЛУДЕ, SANTA MARIA DELLA SALUTE”
Сцена велике сале Градске библиотеке „Владислав Петковић Дис” сагласје мелодије и речи даривала је значајном датуму успомене и чачанској публици у петак, 17. септембра, величањем 180 година од рођења песника Лазе Костића.
Окупљени су имали част да уживају у изузетној интерпретацији Лазиних „Снове снивам” и „Santa Maria della Salute” у изведби драмског уметника Војина Ћетковића.
Надахнуто приповедање библиотекара Душице Брковић представило је снагу језичког и имагинативног генија Лазе Костића који је успео да синтетизује најразноврснија знања и искуства, односно поетске, интелектуалне и духовне амбиције, од оних изразито интимних и личних до метафизичких и националних. Библиотекари Тања Вуковић и Марија Радуловић су својим говором уприличиле везивне нити између Костићеве биографије и библиографије. Евокацију на уметност и традицију Хеладе као Костићеве тачке црпљења инспирације призвао је хор „Слово љубве” уз музичку пратњу при изведби композиције „Ена то хелидони”. Љубав и лира, призив сна и недосањаног међу Лазом и Ленком су нашле место у пажљиво одабраним музичким пасажима ученика и професора Средње музичке школе.
Изузетну прилику да сусрет и додире уметности какве су књижевност и глума осведочи кроз лик Лазе Костића имао је истакнути српски драмски уметник Војин Ћетковић у серији „Santa Maria della Salute”. Поменута српска телевизијска серија у једанаест епизода изведена према сценарију и режији Здравка Шотре снимана је током 2016. године. Сликајући живот песника, његов сензибилитет, борбе на фронтовима националног, културолошког и емотивног, као и окарактерисани „ход по земљи са главом у облацима”, Војин Ћетковић је представио оновремено савременом утискујући, условно речено, и лични печат.
О чудесном упливу српског романтичара у његов живот, о сновиђењу поезије чији је творац, духовној вези и почасти глумачке улоге песника, Војин Ћетковић је проговорио у дијалогу са новинарима. Хронолошки, најпре је открио судбински сусрет са песмом „Santa Maria della Salute”: „Конкретно, десило се да је Владета Јеротић примао „Доситејеву награду” и мене је звао господин Радомир Путник да присуствујем тој додели када ми је рекао: „Владета је изразио жељу да му Ви говорите ту песму.” Од тог момента креће преплитање песме и снова и њен чудесни уплив у глумчев животни сценарио. Читањем и припремом дешава се да Костићева песма дошета у Ћетковићев сан: „Тако ја кренем да читам ту песму интезивно и почнем лагано да је сањам. То ми се први пут догодилода када прочитам било коју књижевну форму, да ми се такве неке ствари догађају. Отуда смо се некако судбински срели та песма и ја. Онда сам је прочитао на тој додели „Доситејеве награде” и један колега глумац ми је пришао и рекао: „Мораш да научиш ову песму напамет.” Ја њу знам напамет, али, пошто сам имао огромну трему, морао сам да држим папир испред себе пошто је то читавих четрнаест строфа. Рекох му да ћу да је научим, а он ми тада рече: „Осећам да је она твоја.” Недуго после тога ме звао Шотра који ми је рекао да има један сценарио „Santa Maria della Salute” о животу Лазе Костића и о његовој љубави са Ленком Дунђерски. Ја га упитам је л’ био на прослави награде, каже ми да није. И тада му испричам шта ми се дешава. Онда смо радили три године на том сценарију, нисмо одмах нашли продуценте, радили смо дуго уопште на читавом пројекту серије, тако да сам упознао скоро читаво стваралаштво Лазе Костића. Имам кућу у Чортановцима, у Срему, и често идем и у манастир Крушедол… Постоје и људи којима су дедови причали о Лази Костићу и знам пуно о његовом животу и ван оног што је само написано или што су делови неких биографија што на интернету, што у штампаном издању. Некако ми је прирастао за срце. И само то снимање било је јако напорно, али можда и најдраже мени од оних које сам одиграо.”
Глумац је одговорио и на питање блискости по сензибилитету са песником, будући да се Костић често дотицао универзалних тема, односа друштва и ближњих, Бога... О сродности у перцепцији света и живота према блискости по сензибилитету са Костићем, Ћетковић одговара: „Опасно је када се глумац поистовети са нечим што ради, опасно је ако превише уђе у неки лик. Ја сам се тога чувао, али, пошто сам поезију говорио одмалена, некако ме највише дира поезија Лазе Костића. У том смислу сам мислио на оно да сам почео да сањам песму. То се тада десило, не касније. Налазио сам неке додирне тачке своје са његовим животом или његовом поезијом, али далеко од тога да сам имитирао или покушавао да будем он, или покушавао да будем ја па кроз те његове реплике. То су два различита пута, две различите личности. Е, сад…најбоље је кад се та два пута негде срећу, па се одвоје…па се опет срећу, па се одвоје. Ето, тако ја гледам на те неке ствари и уопште на глуму.”
Да може у животу „међу јавом и мед сном” да се исплете „плетиво” у животу Костића, шта би му Ћетковић даривао, а шта Лаза Костић Војину Ћетковићу? На постављено питање глумац је одговорио захвално и скромно: „Он је мени много тога даровао. Велике сам награде примио од његове поезије, од његовог стваралаштва…А, шта бих ја њему даровао…? Ја сам исувише ситан за таквог човека!”
У складу са претходним потекло је и питање о издвајању његове улоге Лазе Костића у односу на остале. „Сматрам некако племенитим цео тај пројекат. И ово што се вечерас догађа овде, у Библиотеци, стварно је ретко. Скоро сам био на Палама, на књижевној вечери и говорио сам више од сат времена поезију. То је реткост у данашње време да се говори и да се слуша, да се чита поезија. Сад је време неких брзих, неких лаких нота. Тако да сам увек почаствован што могу да учествујем на оваквој врсти скупа. Никада нисам одбио ниједну институцију која негује поезију.”
У ходу са временом незаобилазно је поменуто: „Колико је Лаза морални узор у свету културе, поезије и књижевности, а дефинитивно је показао то своје чојство у односу према Ленки…” Ћетковић ће узвратити: „Не само према Ленки, његов живот је толико био богат и према том коначном уједињењу војвођанских Срба, то јест Срба из Војводства и саме Србије, хапшен је два пута, први пут је проговорио у мађарском парламенту на српском језику, говорио је пет језика…Много тога постоји узорито из његовог живота.”
О Лазином сензибилитету на разматрање могућег контроверзног у личности песника, Ћетковић је закључио: „Ја нисам до сада упознао ниједног човека да није велики, а да није „помало чудан”. Нисам срео никога ко је лоше рекао о њему, заиста. Говорим о људима са којима сам причао, којима су дедови причали какав је био Лаза, шта је радио, како није могао да уштеди новац, како је трошио немилице…Али, такав и толики таленат тешко је носити, а он је био комплексанчовек, јако комплексан. На крају се гледа то што си урадио.Сматрам да сваки човек у себи носи поезију, сваки човек у себи може да је разуме и да је осети, питање је само да ли га је срамота да то покаже. Данас девојке више не падају ни на Превера, ни на Лазу Костића…данас младићи ретко говоре поезију.”
Својим драмским умећем Војин Ћетковић је сведок да су стихови Лазе Костића калемили уметност на уметност.Сходно речима глумца јасно је каква настојања треба да се оформе и негују у савременој српској култури која је наследила Костићево „песме моје то су наша деца”. На тај начин ће српским језиком брујати само милозвучје, а култура ће данас опстајати на чврстом пијадесталу Костићеве фигуре.Глумчева изведба песме, драмска пауза, уздах, суза… пред Чачанима су се винуле и увезале нитима „Santa Mariu della Salute” са оностраним поклањајући дану рођења Лазе Костића, самом песнику симболичан дар за стихотворене заслуге више од века.
Милица Матовић
