ПРОФЕСОР СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ СЛОБОДАН НИКОЛИЋ О ЧОВЕКОВОМ САМОСАГЛЕДАВАЊУ КРОЗ ГОВОР
Језик полако престаје да буде говорна форма и све чешће и обилније клизи у облике знаковно–ликовних, понекад само звуковних, невербалних израза. Техника и њена достигнућа доносе само формалну добробит, док по суштини уназађују и потиру човека и његово природно стамбено окружење, сматра Слободан Николић, професор српског језика и књижевности, напомињући да некако и сама књижевна делатност, не само код нас, поприма вид нултог степена казивања:
– Савремена књижевност нас не миче са места самоистоветности, не потреса нас нити мења језички, а тиме и мисаоно, већ одређеним, а давно откривеним, наративним или песничким поступцима посеже за некаквом врстом новине чије су вредности прилично дискутабилне. Ако не постоји крајњи исход нашег стварања (поглавито говора), онда је илузорно и дангубно уопште ма шта стварати.
Уметност ради уметности није баш најсрећнија и најсмисаонија дефиниција чина, не само уметничког, већ свеколиког, делања. У разговору човек превазилази отуђеност, самоћу и неизвесност. Јасперс наглашава важност човековог самосагледавања кроз говор, јер је само “смишљен смисао” битан, онај самоспознајни и свесно усмерен да буде од неког схваћен, каже професор српског језика и књижевности у чачанској Гимназији Слободан Николић и додаје:
– Човек скоро да више ни са ким суштински не општи. Његово данашње лице само разглашава политички и научни поглед на свет, скоро па ниједан други. Он тренутно заступа интересе аутоматизма биолошке “свести”, “свести” створене материје која је слуга нестални и безлични. Све нам се свело на нужност и навику. Отуда неразумевање и смрт у односима.
Према речима професора, руски формализам је лепо одредио естетску меру језика: то је “новина”, односно “изненађење”:
– Да ли се ми више изненађујемо, да ли нам је до тога уопште и стало? А зачуђеност је почетак раста човековог. Оваквом и овом свету и човеку то је савршено излишно, јер ко држи језик, он држи и власт. Што сиромашнији говор, то је јача владаочева рука, то је немилосрднија и душевна и телесна, метафизичка и историјска, деспотска тиранија. Његово апсолутизовање, поготово у најнижем му виду (комуникативном облику који служи да пренесе баналну техничку животну по(р)уку), заправо је апсолутизовање аутократије, јер озакоњење форме суштински је озакоњење система који директно води ропству личности. Да будем искрен и пред собом поштен до краја – само Бог и значење речи (и то најпре у философији и песништву) утемељују човека у невидљивом рату.
ЈЕЗИК ЈЕ И МЕРА ЧОВЕКОВЕ МОРАЛНОСТИ
Николић наглашава да језик није само пуки естетско-комуникативни атрибут личности, већ да је он и мера човекове моралности, залог његовог етичког делања:
– У свом делу “Централна хармонија” Конфуције наводи један одломак из “Књиге песама”: “И у тајној одаји подвргнут си суду. Настој да не урадиш ништа због чега би поцрвенео, па макар те и само таваница посматрала”. Исто је тако и са говором који се стиче и речима које се користе. Човек се томе учи чак и кад му је дато да то поседује без великог улагања, а некмоли када мора да се потруди погуран сопственим рђавим искуством. Етимологија барем појединих речи отворила би нам очи за разумевање и света и себе. Ни њу одавно не користимо нити призивамо у помоћ за разоткривање дубљих слојева властите историје и психологије, осим неколицине “заљубљеника” и ретких филолога. “Иза речи постоји значење које је шире од ње, иза значења је утисак који је још шири, иза утиска се шири пажња, иза пажње подсвесни живот, сећање на трбушни живот, несвест, вечност, утроба из које излазе вечности, нужда да се нађе још нешто шире од најширега! Реч је најужи отвор на огромном левку. Хладноћа непојмљивог дува кроз левак..“. (Растко Петровић – “Хелиотерапија афазије”) Значење нас лечи од бесмисла. Ту лежи један од кључева наше радости постојања.
ВИШЕ НЕ ОСЛУШКУЈЕМО ЈЕДНИ ДРУГЕ
Човек се и открива и сакрива у језику као у сопственој кући. Божански је, као и људски, јер смо образ Његов, и говорити и ћутати, каже професор:
– Али је ћутање језик за пробране. Човек се најсуштаственије образлаже управо у језику, али не ма каквом. Говорити значи порађати унутарње биће, изводити у постојање оно скривено, а сушто у свом божанском лику. Да ли се човек више уопште рађа? Говоримо ли ми једни другима и самима себи било шта? Изговорено и значење изговореног нису нужно у сагласности, тј. нису смисаоно једообразни. Постали смо или никада, заправо, нисмо ни престајали да будемо, испразно брбљиви и разметљиви у говорењу и писању, а учинак је истоветан нули. Више не ослушкујемо једни друге пошто говоримо различитим, не само стиловима казивања, већ и различитим регистрима значења помишљеног и казаног. Саговорници као да су престали да зборе о истим стварима.
Николић сматра да је пре равно једног века Настасијевић тачно рекао у свом бриљантном есеју “Неколико рефлексија из уметности”: “Утабани путеви, облигатна просвећеност за сваког, укалупљеност духова, прича о већем знању једног ђачића него Аристотела… Ја то називам временима аутоматског духа”.
– Само по говору јесмо људи. Језик је покретљиви дух човеков, вид његовог делатног самооткривања, уз слободу највећи дар који поседује, а за који се није трудио да освоји. Али, и слободу и говор треба чувати, као што је требало чувати и врт у којем је био први човек. Исти је захтев слободе у оба случаја, пошто се, мада не до краја, између једног и другог може ставити знак истоветности. Али, мало шта се поводом тога може урадити, а и оно што би могло било би равно чуду. Свет иде својим током који каткад и не треба реметити. Није пораз у томе што нема ко да говори (увек има, макар то био и један), много је већи ужас што нема ко да слуша.
ХОД КА СМИСЛУ
Због свега овога, како каже професор, само простодушно наведеног, нека нас још једном поучи кинески мудрац Конфуције зашто би требало да честито и смислено бранимо сопствени језик: “Узвишени човек схвата шта је право, неузвишен човек схвата само оно што се може користити”, али и наш непресушни Настасијевић који нас учи да “мерило је специфичној духовној речи, је ли бит проговорила кроз њу или није. И колика је њена несамерљивост, управо толико је у њој и присуство бити” (“Белешке за стварну реч”). Ваљало би бити већи и дубљи, него што јеси. Језик је мера тих димензија. То је ход ка Смислу који је изнад свега – нагласио је професор Николић.
Приредила: Н. Р.
Фото: Приватна архива Слободана Николића
