Сарајевски маратон је одржан 6. маја по четврти пут. На најдужој деоници од 42.195 метара опробало се око 270 тркача из 28 држава. Александру Бокареву ће учешће на овом спортском догађају остати заувек у сећању, јер му је то био 100. наступ на некој званичној маратонској трци.
Иако већ четири деценије не живи у Чачку Саша Бокарев за себе каже да је Чачанин на привременом раду у Београду. Припада оним генерацијама које су одрастале бавећи се спортом и у јунацима са спортских терена налазили своје идоле. Од најранијих дана заљубио се у атлетику, почео да је тренира у “Борцу” и под будим оком Зорана Недића трчао спринтерске дисциплине до завршетка средње школе. Потом следи одлазак у војску и студирање стоматологије у Београду.
- У паузама током учења трчао сам прво краће деонице између зграда, да би их касније продужавао и наставио београдским улицама. Временом сам упознавао све више заљубљеника у трчање од којих сам сазнао да постоје трке на којима могу да учествују и рекреативци. Њих је у то време, половина осамдесетих година прошлог века, било мало и на њима су се окупљали прави ентузијасти. Учествовао сам у дисциплинама пет и десет километара, али сам на тренизима истрчавао и дуже релације. Тако је дошла и 1988. година када је организован први Београдски маратон. Иако је носио име маратон те године се трчало на 23 километара. Успешно сам их савладао и то водим као своју прву полумаратонску трку, мада је ова била нешто дужа (полумаратон је 21,1 километар) – присећа се Бокарев како је постао дугопругаш.
Ређају се учешћа на тркама, деонице на тренинзима су све дуже и почиње да размишља да се опроба у маратону. Припрема се и физички и психички за тај подухват. Када је током ултрамаратонске трке на Ушћу, на њој су такмичари после два истрчана километра имали право на окрепу и масажу, прешао 52 километра знао је да “има маратон у ногама”. Опет је изабран Београдски маратон. Само 15 година касније. Била је то 2003. година. После пар недеља истрчао га је и у Струги (Северна Македонија) и од тада подједнако учествује на полумаратонима и маратонима. Води прецизну евиденцију о својим наступима од почетка бављења атлетиком и каже да их је до сада имао 1.270. Трчао је у 26 земаља и 43 града. Наступао је на неким од најпризнатијих маратонских трка као што су: Берлин, Јерусалим, Беч, Париз. Желео је и у Америку. Да се окуша у Бостону и Њујорку. Није добио визу и та прича је за њега завршена.
- Неуобичајени су ми били наступи у Чешким Буђеновцима. Први пут смо трчали на паркингу тржног центра, два нивоа испод површине земље. Број учесника био је ограничен на сто. Стаза је била кружна и требало је истрчати 66 кругова. На крају сваког сте могли на великом екрану да сазнате на ком сте месту, време и који круг трчите. Други пут је трка организована у хали сајма. Кругови су били нешто краћи, па смо морало да их истрчимо 80 – присећа се Бокарев наступа у Чешкој и истиче да су услови за трчање били одлични без обзира што се радило о затвореном простору.
Најнеобичнија је била она коју је сам истрчао на атлетској стази око фудбалског терена на Карабурми у знак подршке члановима СД “Београд” који је у тешкој ситуацији (Бокарев наступа за ОАК “Београд”). Није било лако трчати 105,5 кругова без иког око себе.
- Најпријатније успомене ме вежу за 28. септембар 2008. На свој рођендан трчао сам у Берлину (једна од шест најпризнатијих маратонских трка), а том приликом је Хајле Гебре Селасије истрчао светски рекорд. Међу учесницима био сам једини из Србије – поносан је на ово Бокарев.
Од свих стаза каже да је најнезгоднија у Јерусалиму јер скоро да нема равног дела. Стално трчите узбрдо и низбрдо и то представља додатно оптерећење. Са задовољством истиче да никада није одустао.
- Трчање је за мене задовољство. У тим тренуцима осећам потпуну слободу и растерећеност и зато не осећам никакав напор. Осим тога, временом се тело навикло на напоре и добро их подноси. Наравно, потребно је бити увек спреман и здрав – говори шта за њега представља трчање.
У просеку тренира четири пута недељно. Тренинг му се састоји из трчања краћих деоница, а једном недељно истрчава дуге пруге. Неких специјалних припрема нема, као ни тренера. Све ради самостално, на основу сопствених искустава, литературе и сазнања од других.
- Мој савет је да слушате своје тело и пратите сигнале које вам шаље. Приметио сам да у последње време све више има оних који стално јуре за неким рекордима. Прецене своје способности и релативно брзо се “потроше”. Битно је што дуже трајати – поручује неко ко има иза себе 100 званичних маратонских трка.
С обзиром да ће наредне године прославити 60. рођендан намеће се питање до када ће трчати.
- Нисам себи поставио никаква ограничења. Док ме служи здравље и ноге носе. На многим тркама међу учесницима сам виђао и оне у осмој или деветој деценији живота. Волео бих да и ја то доживим. Зато се трудим да будем умерен у свему. То би требао да буде рецепт – завршава своју причу Александар Саша Бокарев.
Остаје само да му пожелимо још много претрчаних километара и трка уписаних у његовој архиви.
Владимир Дуба Фото: приватна архива Александра Бокарева
