РЕПРИНТ: АКАДЕМИК ДРАГОСЛАВ МИХАИЛОВИЋ: МИСЛИЛИ СУ ДА ХОЋУ СКАНДАЛЕ
Појава Драгослава Михаиловића у литератури означила је крајем шездесетих време великих промена књижевног укуса. Прекретницу је направио увођењем живог, неканонског приповедања у збирци приповедака „Фреде, лаку ноћ“. Један је од најраснијих приповедача и најзначајнијих живих српских прозних писаца, приповетке му пореде са Андрићевим. Важи за човека који је свакој присили говорио „НЕ“. Никада није био равнодушан према патњи својих сународника. Његови јунаци су аутсајдери са социјалног руба, специфичног регионалног хумора. Један од најбољих романа икада написаних у нас „Кад су цветале тикве“ (1968) га је прославио. Следи прозни циклус „Петријин венац“, романи „Чизмаши“, „Злотвори“, „Гори Морава“, збирке приповедака, „Ухвати звезду падалицу“, драме, сценарија за филмове… Књижевни програм Дома културе приредио је протекле недеље вече посвећено стваралаштву академика Драгослава Михаиловића о коме је говорио књижевни критичар Милета Аћимовић Ивков. Представљен је и његов најновији роман „Треће пролеће“. Оставио је најобимније писане трагове о Голом отоку и наставио са својеврсним активизмом. У свом обраћању на скорашњем скупу Центра за демократске студије захтевао је од ове државе рехабилитацију свих политичких затвореника од 1944. до 1990. године који су били жртве титоизма.
Препознајете ли и данас живе духове оних политичких комесара који би опет неистомишљенике слали на неки нови „Голи оток“?
– Да ли их има у актуелној власти не знам, али, да такви духови постоје – постоје. Нажалост, од смрти Јосипа Броза долази до некакве рестаурације титоизма и ја сам о томе више пута говорио. Неки људи, веома истакнути у титоизму, чланови ЦК, чланови политбироа, опет су на јавној сцени и то је само за жаљење. Мислим да би неки људи требало да дођу под удар Закона о лустрацији, међутим, то се није догодило и можете опет нека несимпатична лица видети на телевизији или на неким јавним скуповима. Гледају да забораве оно што су урадили и гледају да се заборави у јавности оно што су некад радили.
Чиме објашњавате одлагање рехабилитације политичких затвореника?
– Ни за пет година од протеклих демократских промена у наш сокак није успела да пристигне правда за највеће жртве титоизма, за политичке затворенике и логораше од 1944. до 1990. То је још један, да употребим израз недомашен промашај новог поретка у Србији о који ће се правна држава саплитати све док се с њим не суочи како ваља. Овакво кашњење, сигуран сам, историја неће заборавити. Остаће, да српска демократска власт на почетку 21. века није хајала за сопствене невино осуђене грађане. Желим да порекнем право држави Србији да опет пружи онај отрцани одговор да она за ова питања није надлежна, него фантомска заједница Србија и Црна Гора. То одавно личи на бацање прашине у очи. Нека Србија, не одричући се поштовања достојне жеље да поправља цео свет, само за своје грађане, без обзира на боју погођених, донесе један скроман и неглагољив закон којим ће рећи тек толико да поништава све судске и административне одлуке о затворским казнама због политике, па, макар се после тога изложила и опасном гневу друге моћне чланице у заједници.
Постоје они који тврде да све зло за овај народ и пре и после 5. октобра потиче из САНУ.
– Меморандум Академије наука урађен 1985/86. године није био ни завршен, није имао ни наслов, украден је у недовршеном облику. Неки човек који је био близак Академији, дао је једном новинару из режима да га објави и око тога је почела такозвана афера. После тога, кренуле су јако велике злоупотребе имена Меморандума, чак, како се наводи у медијима, доспео је и као један од аргумената Хашког трибунала, што је потпуно имбецилно и блесаво. Меморандум је наводно изазвао грађански рат. То је потпуна будалаштина, јер документ је говорио о потреби очувања Југославије, а ми, који у то нисмо веровали побунили смо се из простог разлога што је то могло да доведе цео Меморандум у питање. У њему је било речи о самоуправљању као решењу проблема у Југославији. Ни говора о томе да је Меморандум изазвао грађански рат, ни говора о томе да је био националистички и шовинистички. Али јесте говорио о томе да се Србија ни у чему није окористила стварањем Југославије ни између два светска рата, а поготову после Другог светског рата. Једина ствар, и то је у Меморандуму било казано, коју је Србија добила као привилегију после Првог светског рата, била је да сељаци који су највише били пострадали у том рату, буду за пет година ослобођени од плаћања пореза.
И данас постоје организације и појединци који Србију окривљују за све што се догодило у десетој деценији прошлог века.
– Ја сам и у САНУ на нашим скупштинама позивао и српски народ и српску интелигенцију да се најзад одрекне југословенства које је упропастило Србију. Србија је 1914. године према неким подацима изгубила 1,3 милиона становника. Можете да замислите какав је то био масакр. Недавно сам прочитао да је од 707 хиљада мобилисаних војника у Првом светском рату погинуло 400 хиљада, а још 800 хиљада цивила је такође настрадало. Ви сада гледате јединог потомка једне шесточлане породице. Мој деда је можда имао 30 година када је погинуо у Првом светском рату септембра месеца у Срему, а пре тога је био и у Првом и у Другом балканском. Од седам хиљада ратника из његове Тимочке дивизије преживело је свега 700. Моја баба Милица која је имала четири мушка детета прецркла је и умрла. Није имала ни 30 година, а њена деца су имала пет, седам, колико је имао мој отац, девет и 12 година. Дечаци су у животу прошли јако тешко. Тврди се да су цео рат провели спавајући испод шпорета код својих рођака и познаника који су их примили, а нико од њих није имао деце. Једини потомак целе те фамилије сам ја. Ја можда уопште не бих доспео на Голи оток, да је мој отац био један нормалан човек, а не оно што је био – српско сироче. Дакле, то што су се наши залетели да се боре за неку Југославију, то је нас потпуно упропастило.
Како објашњавате српску љубав према југословенству? За њу сте окривили и Јована Цвијића, и Вука Караџића, и краља Александра Карађорђевића, и Нишку декларацију, али и четнички покрет, јер тврдите да сви они нису били српски националисти него југонационалисти?
– За време Другог светског рата је било више војски на терену ондашње Србије. Све су биле југословенски оријентисане. Ниједна није била само просрпска, обмањују кад кажу да су Равногорци били окренути Србима. Јесу били Срби, али југословенски оријентисани Срби који су пре свега мислили на Југославију, а мање на Србију. Као некадашњи комуниста то морам да кажем, ја сам као клинац од 15 година постао Скојевац и то сам био до 19. године. Нисам онда ништа схватао, партизански поглед је био фаталан за нас, али није много бољи био ни четнички покрет који је био примитиван, сељачки, блатњав, покрет у коме је имало мало памети, који је сматрао да може да заузме Југославију и да у Југославији сви постану Срби.
На другој страни и свет је био на неки начин за ту заједницу да би се смирили ти „дивљи Срби“.
– Не, наша савремена историја вас обмањује. Нико није у свету желео да се направи Југославија, нико није дозвољавао. Руски министар спољних послова Сазонов је све до Октобарске револуције, такорећи. молио Николу Пашића да Србија не улази у ту авантуру. Америка је пристала на стварање Југославије тек августа 1918. године, Француска се исто тако грозно колебала, Енглеска никако није то хтела, а на крају је рекла – Па добро, нека иду ти дивљи Срби заједно са овим цивилизованим Хрватима, али то је била иронија, наравно. Дакле, наша савремена историја не говори искрено шта се дешавало и то нас просто убија. Ми смо и даље слуђени вером у Југославију и даље тврдимо да је то најбоље и племенито решење… Ми морамо да се окренемо себи, јер моћне силе у свету не дозвољавају такве концентрације каква је била Југославија.
Резервисани сте према нашим бившим сународницима, али им признајете право на самосталност. Где је ту место за Ваш народ?
– Да ли смо ми читали ових година анкете у Словенији, а ми толико волимо Словенце, где кажу да 95 одсто Словенаца каже да не би волели да имају Србина у комшилуку. То је требало запазити и прочитати. Наши људи, који су пореклом са других страна морају да приме ризик за свога живота у тим земљама које су изабрали. Не могу они да живе у Хрватској и да користе неке благодети које њима пружа Хрватска, а у исто време да зазивају Србију да ратује против Хрватске, да би све то постала Србија, односно, да би они били главни у Хрватској. То нигде у свету нема.
Зорица Лешовић Станојевић
(„Чачански глас“, 20. октобар 2005.)
ИЛУЗИЈА
Постоји ли начин да САНУ својим угледом утиче и омогући да се отворе тајни досијеи, да се рашчисти са прошлошћу или помири са прошлошћу и да се овај народ више не дели?
– Не, та могућност не постоји, зато што је 80 одсто академика оријентисано југословенски. Кад год сам говорио – окренимо се себи, Србија мора да води рачуна пре свега о себи, за Србију није важнија Црна Гора од ње саме, они су били запањени и мислили да ја хоћу да правим скандале. Српски народ не жели да верује таквим речима. Српски народ је затуцан, глуп и луд народ који жели да потоне и да пропадне сасвим и да нестане са овог света, али хоће да умре са својим илузијама. Не, не може Академија наука да утиче на отварање досијеа, нити ће се ту нешто битно открити. То треба да уради савремена историјска наука.
САМОСТАЛНОСТ?
Цитирали сте и краља Петра, „Срби се превише занимају за политику“. Данас много политичких странака у свом називу имају „српска“, међутим мало раде на том плану?
– Ја искрено не знам ни за једну која је искључиво просрпска, можда вас обмањујем, можда је Г17 плус странка која се залаже за самосталну Србију, то је једна странка коју човек с те стране може поштовати и Демохришћанска се, такође, залаже за самосталност. Код радикала има претеривања која нико не може да одобри, кад тако претерујете, онда и све што паметно мислите мора да падне у воду.
