Прича за причом наших Крајишника доспелих „Олујомˮ у чачанске крајеве нижу се и подсећају на нека, не тако давна, времена, будећи у нама саосећајност према тим људским судбинама испреплетаним као у романима и подсећајући нас на највеће вредности – породицу на окупу, мир и захвалност на свему добром што имамо, а што често схватамо олако. Овога пута, причу свог оца Жељка, бабе Анке, деде Душана и прадеде Милана, који су избегли из места Куљани 1995. године, испричала нам је млада студенткиња српског језика и књижевности Жаклина Винчић, која највише воли када са родитељима и братом Андрејем посећује бабу Анку и деду Душана у Куљанима, јер, како каже, „крв није водаˮ.
‒ Када се завршава јул, врелим данима и високим температурама долази крај, послови на њивама такође се приводе крају и време је за мало одмора, пред прагом је и Свети Илија у кога наши Срби верују, громовник и заштитник, а почетком августа сваке године у очима свог тате Жељка видим тугу, за Крајином, кућом, огњиштем, жал због свега што је имао, а што је нестало у налету „Олујеˮ.
Говори ми: „Кренули смо као млада војска на ратиште, рекли су нам да бранимо положај, бранимо Крајину и кренуо сам, имао сам двадесет година, узео пушку, изласке и проводе заменио сам ноћним стражама зелених шума, само сам бринуо како су моји доле, да л’ су негде иза ових брда живи…ˮ
Причао ми је и како у то време у Куљанима влада страх за његов живот као тада младог војника, пролазе људи, аутомобили пуни свега, тракторске приколице у којима седе жене, старци и деца, са надом да ће се све брзо завршити. Долазак комшије у нашу кућу тог 5. 8. 1995. променио је све: „Бежите, ту су, улазе у село за непуних пола сата, хајде Душане, где ти је трактор…ˮ Куда ћемо ми, ко ће то нас протерати, коме сметамо, како са родне груде и још безброј питања остала су заувек без одговора. У 22 часа напустили су своју кућу и свог пса, верног пријатеља, у нади да ће се за дан-два вратити. Спаковали су документа, мало хране и према Босанском Новом граду упутили су се Анка, Душан (татини родитељи) и Милан Винчић (татин деда). На приколицу је стао цео живот, неколико тањира, три чаше и две флаше воде, пошли су у непознато, остављајући своју реку Уну, кућу и животиње. Забрана код Двора, не може се даље, како назад кад је Хрватска војска већ ушла у њихово село Куљане. Некако су прешли у Босански Нови и ту је почела нова борба, како сазнати где је Жељко, на ком је положају и они главно – да ли је жив. Нико ништа не зна, плач беба, мука и туга, срце да пукне. У Приједору их дочекује најтежи ударац: „Наша млада војска је погинула, нико се од младих војника није извукаоˮ ‒ то су речи које су одзвањале кроз колону, а Анка, као права лавица, пре свега мајка једног од тих младих војника – Жељка, трчала је кроз колону не би ли јој неко рекао како је њен син, стуб њене куће и део њеног срца, преживео. У Душану се будила мисао зашто наставити даље кад је део њих отишао, од кога онда бежати кад неће имати коме да се врате. Али, на сву срећу, Жељко је своје родитеље и деду Милана пронашао у Бања Луци, Бог је опет био на њиховој страни, није дозволио да „Олујаˮ раздвоји четири срца која куцају као једно. Анка, која је у том тренутку већ жалила свог сина, као да је поново оживела. Видевши Жељка у војном камиону, Винчићи су добили нову снагу. Пут је трајао осамнаест дана, преко Брчког и Бијељине, колона се померала споро, али нада није умирала, знали су да назад нема, а напред се мора. У тим данима су наилазили на разне препреке: пуцање, авиони, људи падају, уморни су, тек понеко донесе хране и мало питке воде. Коначно табла: „Добро дошли у Србијуˮ, матичну земљу, своју државу, мало се лакше дише. Жељко је у Београду, чули су преко Црвеног крста, жив је, није рањен, ту је и остала фамилија, Бог их је спојио.
Боравак у Београду за породицу Винчић донео је нови изазов: „Морате на Косово, нема места овде.ˮ Жељко на Косово није хтео, знао је да се вратити неће, ни он ни његова породица, упоран и тврдоглав успео је своју породицу да одведе до Чачка. У лепом граду на Морави почиње нихов нови живот. Поред прича: „Види их, избеглице, дошли на нашу дедовинуˮ, они су остали насмејани јер су, хвала Богу, заједно. Одлазак у Слатину и боравак неколико дана у прихватилишту за избегла и расељена лица олакшао им је колико-толико. Посебну захвалност и после 28 година Винчићи дугују Радосаву Томашевићу из Мршинаца који им је своју кућу уступио као њихов нови дом. Тек ту су могли мало да предахну.
Нова средина, нови људи, комшилук. Људи из Мршинаца су људи великог срца и, када се о њима прича, у Анкином оку заблиста суза, сећање на та времена, на људе који у Мршинцима живе као један, комшије и пријатељи Винчића: Мишо Јовановић, Тихомир Лазовић, Драгоје Јеротијевић, Манојле Ћурчић, Јездимир Рудинац, са својим породицама. Њима Винчићи нису били страни, напротив, били су им више него род. Прва зима за Винчиће те тешке 1995. представљала је тескобу, како набавити дрва? А комшије драге, горе наведени људи, обезбедили су мирне и топле зимске дане за њих. Прасе и ручак за Божић као доказ да нису различити и да су ту прихваћени. Сваког дана мислили су на своју Крајину, која је тада увелико била покорена, на своје Куљане, шуму и Уну, на свог пса који је остао везан на ланцу и можда пронашао новог власника. Размишљали су и о томе шта би било да нису отишли тог 5.8, али ту су, нова шанса за живот је ту, бориће се. Жељко је упознао ново друштво: Милана, Владимира, Горана. Излазили су, проводили су се, а Душан је замишљао како седи на тераси своје породичне куће у Куљанима. Након пет дугих, али лепих година проведених у Србији, Винчићима се пружила прилика за повратак и прихватили су је, јер човек је најсрећнији тамо где је рођен. Вратили су се у истом саставу: Душан, Милан и Анка. Жељко је упознао будућу супругу Милку, праву шумадијску лепотицу, дуге црне косе из оближњег села Бечањ и одлучио је да странице своје књиге живота управо испише са њом. Венчали су се и добили ћерку Жаклину (мене), за коју нису ни слутили да ће је љубав према Крајини толико вући тамо, али „крв није водаˮ, а и Андреј, њихово друго дете, мали дванаестогодишњак, такође је мали Крајишник. Прадеда Милан преминуо је 2004. и мирно почива поред своје супруге Љубице на брдовитој Банији.
У Куљанима се и данас после 28 година, сваког 5. августа осети „Олујаˮ, то се из живота породице не може обрисати. Ја, као ћерка и унука избеглице, веома сам поносна на свог тату, на своју баку, деку и прадеку, на моју Банију и Републику Српску Крајину, и све док смо живи ми и приче о Крајини, живеће и она. Радујем се што ће моја деца имати прилике да оду на Банију, да се окупају у Уни. Крајину никада нећу престати да помињем, нема свако ту срећу да у себи носи гене те јаке државе, државе напаћеног народа. Иако живимо лепо у Чачку, често одемо код баке и деке и срећни смо јер, иако смо километрима далеко, срцима смо близу.
Фотографије: Приватна архива саговорника
Приредила: Марија Миљуш
