(„Уђи у моје очи, пре него што их склопим, да те под трепавицама чувам.ˮ Матија Бећковић)
Тренуци који сачињавају наше животе, пре или касније, претварају се у сећања и полако бледе. Када желимо да се подсетимо драгих успомена, посегнемо за фото-албумима и, некада сетно, некада са осмехом, прелиставамо њихове странице са којих нас посматрају лица из прошлости. Фотографија је једини начин да се тренутак материјализује и замрзне у времену које неумитно протиче, а нарочито нам је важно да забележимо оне најлепше моменте када смо били најсрећнији.
Наша саговорница, Јована Томашевић, професионално се бави фотографисањем од 2005. године, када је на поклон добила први фото-апарат, а исте године проглашена је и за најуспешнијег и најмлађег аутора на Данима фотографије у Чачку. Од тада до данас, Јованине фотографије издвајале су се од осталих по умешности да дочара детаљ, осећање, спонтаност и лепоту сваке секунде, а посебно на оним фотографијама које приказују младенце на дан њиховог венчања. Јована је уметница која највише говори управо својим уметничким делима, јер њене фотографије испредају најлепше животне приче које неретко личе на бајку.
Уколико бисмо Ваш досадашњи живот прелистали као фото-албум, какве бисмо фотографије тамо пронашли и које би Вама биле најдраже?
Пронашли бисте албум пун успомена, емотивних тренутака и уживања у малим стварима.
Фотографијом сте почели да се бавите спонтано пре више од петнаест година и већ тада је Ваш таленат препознат и награђен у родном Чачку.
Када упоредите своје почетке и садашњи начин рада, шта је то што се променило, а шта је остало исто?
Променила се само апаратура, забележени моменти су остали као и на почетку.
С обзиром на то да најчешће фотографишете венчања, често сте препознати као уметница која успева да пренесе искреност у очима младенаца, њихова осећања и чаролију тренутка.
Шта је Вама посебно изазовно у том сегменту посла и шта сматрате својим печатом? Може ли фотографија пренети љубав, радост, тугу и на који начин?
Сваки пар је другачији и другачије су жеље, морате их упознати и пустити да испричају своју причу. За њих је јако битно да доживе своје венчање, а ми морамо да будемо у право време на правом месту.
Мој лични печат је „хватање” спонтаних момената и емотивних тренутака.
Фотографија може пренети енергију и љубав и радост и тугу ако уживате у тренутку и доживљавате све без намештања и без гледања у апарат.
Када упоредите црно-белу и фотографију у боји, које су предности једне у односу на другу и која је Вама инспиративнија?
Све зависи, волим и једну и другу, али црно-бела фотографија јаче преноси емоцију.
У данашње време, када сви бележе свакодневне тренутке помоћу мобилног телефона, сматрате ли да фотографија губи своју вредност и да смо презасићени њоме у свету друштвених мрежа или је, пак, доживела свој процват и постала више вреднована него у прошлости?
Фотографије никада не губе вредност, временом постају само вредније.
Мој савет је да се те фотографије штампају и хронолошки сложе у албуме, да се не би загубиле и заборавиле.
Да ли Вам је камера увек при руци и волите ли да фотографишете личне моменте или је то резервисано само за професионални део Ваше личности?
Свакодневно користим Canon G7x Mark II за личне моменте и садржај за мреже, јер не користим паметни телефон, док је професионални апарат задужен за венчања, путовања…
Често можемо чути да друштвене мреже приказују лажну слику о некоме и да многи улепшавају стварност. Може ли фотографија да слаже?
Нажалост може и нисам присталица таквих фотографија.
Која локација у Чачку је „Девојци из Љубићаˮ, односно Вама, најдража за фотографисање, а који град у свету сматрате најфотогеничнијим?
Најдража ми је једна чачанска кућа, са калдрмом и зеленилом. Када отворите капију, као да пролазите кроз портал и улазите у неко друго, прошло време.
Најфотогеничнији град је Сијена, као и читава Тоскана са својим шармантним селима, виноградима и природом.
За разлику од прошлих времена, када су фотографије биле ретке, данас су камере мобилног телефона у нашим рукама у сваком тренутку и омогућавају нам да сами забележимо све што пожелимо, али ретки су они који помоћу фотографије успевају да пренесу оно што је скривено испод површине и да проникну у душу, у поглед, у мисао, да украду оно најлепше од стварности и сачувају то од заборава, а Јована Томашевић једна је од њих.
Марија Миљуш
