„ПТИЦЕ ЧАЧКА И ОКОЛИНЕ“
Код нас су најчешће сиве, јер су овде станарице и гнездарице. Али, током сеоба или зиме могу се видети и друге врсте, различитих боја и величина. Баш као и за врапца, и за чапљу се може рећи да је симбол нашег града и украс моравских пејзажа, јер од десет врста колико их има у Србији, у Чачку и околини забележено их је чак девет! Неке се током целе године могу видети, док поједине само ретки имају ту срећу. О овим изузетним летачима, али чврсто везаним за реке и њене обале, прича Горан Николић, главни чувар у Овчарско-кабларској клисури.
Чапље (лат. Ardeidae) су породица птица које, према традиционалној класификацији припадају реду родарица, док се, према данас актуелној класификацији сврставају у ред несита. Распрострањене су свуда у свету, једино их нема на Антарктику. Везане су за водена станишта, а најчешће живе уз обале слатких вода, односно поред језера, мочвара, бара, река, потока, али и уз морске обале.
Чапље углавном имају дугачак врат и кљун и захваљујући томе током лова остају суве. Прсти на ногама су им спојени кожицом што им омогућава лакше кретање кроз воду и спречава пропадање кроз муљ. Имају одличан вид и више рецептора бојa од човека, тако да виде и најмање кретање испод површине воде. Распон крила ових птица је и до два пута већи од величине тела. Лете на великим висинама, савијеног врата и главе повучене уназад, веома грациозно и споро, па се чини као да клизе кроз ваздух. Уствари, тако чувају енергију.
– Једина врста која у нашем крају има статус станарице и гнездарице је сива чапља (Ardea cinerea). Велика гнездећа колонија ове врсте налази се у Пријевору, али се може видети свуда око речних токова, најчешће на језеру Међувршје. У плићим, засутим зонама језера можемо посматрати сиву чапљу како стоји у води спремна на лов. Ову врсту, а негде и црвену чапљу (Ardea purpurea)називају чапљом дангубом, јер зна да непомично сатима стоји на једном месту и тако вреба плен – каже Николић.
Сива чапља је највећа која се код нас сусреће. Зими један део овдашњих чапљи напушта долину Западне Мораве, али нам долазе оне из севернијих предела. За разлику од ње, црвена чапља нам је пролазница на сеоби. Виђа се током пролећне и јесење сеобе и то код ушћа Чемернице у Западну Мораву.
– Статус могуће гнездарице нашег подручја има чапљица (Ixobrychus minutus). Ова врста, најмања из породице чапљи, је птица селица. Као гнездећа територија могући су тршћаци на језеру Међувршје. Занимљив је догађај када је једна чапљица чудним сплетом околности заглавила свој кљун између две жиле нисконапонског сноп кабла у Кошутњаку. Грађани који су уочили „заробљену“ птицу, позвали су орнитолога Уроша Пантовића и мене. Када смо стигли, схватили смо да до птице можемо доћи једино уз помоћ специјалног возила са хидрауличном корпом и тако је избавити из невоље. Позвао сам пријатеље из фирме „Никола Тесла“, који су срећом били у близини. Стигли су за мање од пет минута и омогућили Урошу да дође до птице и спаси је. Касније смо се шалили да Хитна помоћ може позавидети екипи из „Николе Тесле“ на брзини – једна је од занимљивих Горанових прича о чапљици, која важи за веома опрезну и плаху птицу, посебно активну у рану зору или у сумрак.
Он наводи да велика бела чапља (Ardea alba), по многима једна од најлепших,и букавац, познат и под именом водени бик (Botaurus stellaris), у нашем крају имају статус пролазница на сеоби и зимовалица. Оне су код нас, углавном, од октобра до априла. Велика бела чапља се често виђа дуж Западне Мораве, па и у самом граду.
– Велика бела чапља је била угрожена због изузетно лепог перја које је коришћено као украс на скупоценој гардероби светски познатих креатора. Мере заштите на територији Европе дале су резултате и популација велике беле чапље данас је стабилна – прича Николић.
Чак и за добре познаваоце птица права је срећа и задовољство видети букавца, кога у народу зову и небоглед. Са тамним пругама на телу, веома се вешто камуфлира у трсци и зато га је веома тешко видети. У време парења мужјаци се чују и на удаљености од два километра. Баш због зова који личи на рикање бика, добио је народно име.
Као пролазнице на сеоби код нас срећемо још четири врсте: малу белу чапљу (Egretta garzetta), гака (Nycticorax nycticorax), жуту чапљу (Ardeola ralloides) и чапљу кашикару (Platalea leucorodia).
– Најбројнија од њих је мала бела чапља и њу виђамо веома често почетком пролећа и крајем лета на језеру Међувршје, као и дуж тока Западне Мораве. Посматрање гака углавном везујемо за акумулацију Међувршје и Суву Мораву, док су сусрети са жутом чапљом и чапљом кашикаром права реткост – наводи Николић.
Чапље се хране рибама, водоземцима, ларвама… Велика бела и сива чапља се хране, између осталог, и ситним глодарима, те их често виђамо и даље од водених површина, на ливадама и њивама где лове.
Приредила: В. Т.
Фото: Горан Николић
Извор: „Птице Чачка и околине“
„ПРИНЦ“ МЕЂУ ПТИЦАМА
У кинеској култури чапља се сматра принцем свих пернатих створења, па је чест мотив на њиховим таписеријама и сликама. Симбол чапље је исказивао висок статус грађанина. Њихова крила су коришћена као амајлије за заштиту од исцрпљености.
