Društvo Privreda Region Reportaža

Чачанка Јованка Радовановић о УМЕТНОСТИ ПЛЕТЕЊА: ТРАДИЦИОНАЛНО, А АВАНГАРДНО

 Чачанка Јованка Радовановић о својој УМЕТНОСТИ ПЛЕТЕЊА…

ТРАДИЦИОНАЛНО, А АВАНГАРДНО

Необичне модне креације Јованке Радовановић приметили смо на Фејсбуку. То је уникатна женска одећа од вуне и памука. Хаљине, комплети, понча, јакне, кардигани, све што чини моду. И она је Чачанка! Питамо се како пре нисмо чули за њу. Кроз њене моделе стари занати проговорају модерним језиком и поносно улазе у свет високе моде!

Тијана Чутовић

Крећемо да сазнамо ко је заправо та Чачанка, јер то што она ради „није обично плетење, већ једна отмена необичност“, цитирамо једну од оних дама које се диве моделима које Јованка израђује.

-Ја сам рођена 1953. године у општини Соколац, БиХ. Основну школу сам похађала у Рогатици. Завршила сам гимназије у Сокоцу, а диплому грађевинског инжењера сам стекла у Сарајеву. Запослила сам се у “Унису”, где сам радила пола године до удаје за мог колегу са факултета Тихомира Радовановића, иначе Чачанина. Тад сам се преселила у Чачак и запослила у ГП “Хидроградњa”, где је већ почео да ради мој супруг.

Александра Вучковић

Већи део радног стажа Јованка је провела на градилишту, као одговорни руководилац радова у Чачку и на теренима: ада Бојана, Улцињ, Русија (Москва, Саратов, Тјумен, Ханти Масикс у Сибиру). Једно време је, прича, била директор производње „Хидроградње“, затим директор ДП „Инжењеринг“. Краће време радила је у Техничкој школи у Чачку као професор стручних предмета. Данас ради као судски вештак у грађевинарству.

Па, како и када стиже да ствара овако дивну одећу од вуне, питамо је…

-Од малих ногу имала сам интересовање за плетење. Тек одласком у пензију 2013. године стекли су се услови за мој хоби. У зимском периоду слободно време попуњавам плетењем. Моји радови су другачији од класичног плетења, јер користим разне технике које их чине модерним, лепршавим, отменим и прилагодљиви су свим приликама, свим генерацијама. И ја све ово доживљавам, не као обично плетење, већ бављење модом у правом смислу те речи. То је за мене уметност у сфери плетења.

Својим оглашавањем на Фејсбуку, Инстаграму, Пинтересту, постигла је то да је често позивана на разне ревије у Италији, као и на „Serbia Fashiоn Week“, једини сертификовани модни догађај у Србији, где је била јако запажена. Учествовала је на Интернационалном фестивалу моде у БиХ и на разним важним догађањима, као што су „Дама године“, „Јака жена“, хуманитарним ревијама у „Мадленијануму“ у Београду…

У Чачку је, додаје, своје радове представљала на Светосавском балу и  Осмомартовским свечаностима.

Оним што јој је био хоби током читавог живота, почела је интензивно да се бави од 2016. године, али само у зимским месецима:

Радим сама и искључиво уникате. За ових скоро девет година урадила сам сигурно стотињак модела.  Доста тога поклањам родбини и пријатељима и свима који желе да носе моје моделе, а немају новац да их купе. Продаја је спорадична. Тренутно у Чумићевом сокачету, преко Удружења рукотвораца и Атељеа „Петља“ у Београду. У Коњевићима имам изложбени простор и све суграђанке могу погледати моје радове  у свако доба.

Јованка каже да јој смета униформност у одевању, поготово младих.

-Жеља ми је да им понудом нешто ново, авангардно, где је потребна храброст, став. Овде све мора бити другачије, посебно, а отмено, женствено и атрактивно. Код омладине, а којој се ја тврдоглаво намећем моделима намењеним њима, искрено тешко пролазим. Али, нећу их оставити на миру док их не приближим лепоти одевања коју заслужују, а не препознају.

Најчешћи купци њених модела су средовечне даме са изграђеним стилом и то је, каже, велико и обострано задовољство кад пробају неки комад:

-Дивне су импресије и са модних ревија када обучем манекенке. То је празник за очи. Спој лепоте, виткости у природним креацијама које просто „уједају“. Промотерке су ми Ива Штрљић, Дрина Пешић, Маја Волк…

Причајући о одржавању модела, материјалима и техникама које користи у раду, Јованка не штеди речи…

-Користим домаћу вуну са Златибора и из Коштунића. У том предиву се најбоље препознајем, јер модели имају сјај, природност, тежину, пуноћу за око посматрача. Дивно ,,падају“, и наглашавају женственост. Сем домаће вуне, користим и праву префабриковану вуну и памук са разних тржишта. То су најчешће италијанска предива у којима има и лана. Домаћа вуна је као испредено крзно, па се и одржава једноставно, као крзно. Пере се ручно у прохладној води са шампоном и – на офингер. Природно се суши, без грејних тела. После сушења врати се у природан положај, јер је то жив материјал. Не пегла се. Одећа од вуне захвална је за коферски транспорт, јер се не гужва. Само се протресе. Тако се и чува, само на офингеру, уз заштиту мирисом лаванде. Правилним одржавањем квалитет и постојаност боја су загарантовани. Зато су наследни, са баке на унуку, као и крзно.


Јованка користи више техника плетења: клот, преврт, повојачки рад, две-две и сл. Посебна техника је ткз. испуштених жица, рељефна техника, техника шкриљаца (све грађевински термини искључиво ауторски).Ради са округлим иглама број 10, са струном. Остало још меканије плетење је надржавање, уз помоћ прста и то је, каже, искуствено искључиво. Одећа коју плете је, наглашава, скоро без шавова, а неки неизбежни шавови служе као модни детаљ.

Модели су, објашњава, захвални, јер могу да се носе у свако доба дана, само уз промену обуће.

 -Уз патике и спортску обућу дању исти модел може бити екстра елегантан за вечерњи излазак, уз елегантну обућу, ешарпе, каишеве, добре ташне, накит… Погодни су и за приватне посете, породична и пријатељска дружења, позоришне представе и друга културна догађања. Отменост и посебност су њихова доминантна својства. Морате  бити запажени!

Ове моделе жене могу да носе само преко сатенских или свилених комбинезона (подхаљина), а оне од дебљих материјала преко уских мајица и ролки, а све испод требало да буде тамнијих боја, саветује Јованка.

На питање шта је инспирише у раду и ко је њена подршка, Јованка одговара:

Инспирација ми је свакодневни живот. Само ми сине идеја и кренем из главе слободну форму. Буде успут и промена. Уживам док радим уз лагану музику, и то је баш јога за мозак. Најдражи ми је моменат када завршим рад, оперем и окачим на офингер. То је за мене празник. Оптерећујем и укућане са својим импресијама. Сви морају да виде. Подршка је ту…

Поред супруга, каже, има два сина, снајку и троје унучади.

Јованка Радовановић, која већ деценијама живи ту, међу нама, угрејала нам је срца и улепшала последње дане претходне године својом причом о уметности плетења.

Гордана Домановић

Фотографије: Немања Радовановић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.