Уписао је прошле године Филолошку гимназију у Београду захваљујући успеху који је као ученик осмог разреда ОШ ,,Милица Павловић“ постигао на Републичком такмичењу из српског језика 2021. године. Освојио је треће место које му је отворило врата ове специјализоване средње школе и обезбедило стипендију родног града за даље школовање. Чачанин Душан Допуђа има тек 16 година, али се одважно одвојио од породичног комфора и кренуо у велики град у коме учи језике, бави се новинарством у домском листу, репује, води програм, све у трагању за својим путем.
– Основну школу памтим као турбулентан период у коме сам упознао многе пријатеље, открио своја интересовања и поставио темељ своје личности. Сматрам да сам из ње и поред старомодног начина рада извукао само најбоље и веома се добро припремио за наставак школовања. Завршио сам је са одличним успехом и наградама са многих такмичења од који бих најрадије издвојио треће место на републичком рангу такмичења ,,Књижевна олимпијада“ – прича Душан.
Да би уписао Филолошку гимназију морао је да положи пријемни испит из матерњег језика и првог страног језика, што је за њега био немачки. Како и колико труда је било потребно да се освоји улазак у ову чувену београдску средњу школу, млади Допуђа каже:
– За пријемни сам се припремао више од пет месеци уз велику помоћ професора из Филолошке који су за нас снимили припремне часове и одржали неколико консултација. Положио сам пријемни са великим бројем бодова и у врху табеле. Следећи изазов је било полагање мале матуре. Уз помоћ наставника и самосталан рад, и кроз то сам прошао без проблема и после тога уживао у незаборавном летњем распусту.
Како се одлучио за ову специјализовану средњу школу, шта су главни наставни програми, шта воли, а шта му мало теже пада, млади Допуђа прича:
– Филолошку сам изабрао првенствено због љубави према учењу језика, али и због чињенице да је у њој другачији начин рада који подстиче ученике на креативност и развијање критичког мишљења. Школа је озбиљна, градиво је захтевно, али се и поред тога на часовима увек нађе времена за шалу, истраживање и дебату. Имао сам ту срећу да упаднем у одељење са добром и духовитом децом и да ме чак изаберу за председника одељења, као и да ми професори буду енергични и заинтересовани људи. Мој главни страни језик је немачки и њега имам пет пута недељно, енглески три пута, постоје два подељена предмета у оквиру српског језика, књижевност и граматика. Латински језик се учи све четири године. Стране језике и граматику изучавамо у групама од дванаест ученика, што је јако продуктивно и занимљиво. Енглески и немачки су ми дефинитивно омиљени предмети, јер на њима често гледамо филмове, читамо часописе, слушамо музику и имамо прилику да откривамо занимљивости о овим државама. Предмети које учим са тескобом су физика, хемија и математика и не верујем да морам да објашњавам зашто. Иако су далеко досаднији и заморнији од друштвених предмета, понекад и на њима научимо нешто ново. Нажалост, математика је од прошле године уведена као предмет који ћемо слушати све четири године, док је пре трајала само две.
Одлазак од куће са 15 година била је важна одлука коју је донео наш млади суграђанин уз подршку своје породице. Иако борави у ученичком дому, за њега је то, наводи, ново и добро искуство.
– Београд ме је одувек привлачио због своје динамичности и шареноликости, као и због безброј могућности које нуди. Свиђа ми се што тренутно живим тако да потрошим све батерије у велеграду, a онда се вратим у мирни Чачак и поново их напуним. Боравим у Дому ученика ,,Јелица Миловановић“, у соби са пет цимера са којима сам, такође, веома задовољан. Лепо се слажемо и могу рећи да сам се пријатно изненадио животом у дому, за мене је то јединствено искуство. Услови уопште нису савршени, недостаје ми живот код куће и спавање у мом кревету, али мислим да не бих мењао тренутно стање чак и да могу. Многи људи би рекли да дете са петнаест година не би требало или не може да се одвоји од породице и познате средине, али деца слична мени и ја доказујемо супротно. Ја долазим из породице која воли да ризикује, од сестре која је са шеснаест година отишла на једногодишњу размену ученика у Немачку, баке и стрица који су извештавали у току бомбардовања града, до деке и баке који су се преселили у други крај државе са троје деце, тако да мислим да је било логично да ћу и ја у неком тренутку учинити нешто слично – размишља Душан.
У дому је ове године, истиче, радио пуном паром и учествовао у новинарској, драмској и рецитаторској секцији и све то се исплатило. Постигли су одличне резулате на такмичењима између домова, а новинарски посао му није стран, будући да је одрастао окружен члановима породице упосленим у медијима, и зато не изненађује и улога водитеља програма које се прихватио у Дому ученика у којем борави.
– Наш часопис „ДОН“ је освојио треће место, док је наше извођење Чеховљеве драме ,,Медвед“ освојила друго место на „Домијади“. Од карантина 2020. године сам почео да се интересујем за новинарство, када сам са породицом снимао кратке кућне емисије и писао за школске новине. У Београду сам то попео на виши ниво и постао водитељ приредбе. Имао сам прилику и да будем истраживачки новинар на темуо последицама онлајн наставе међу домцима. Свиђа ми се тај посао, али се, за сада, нећу ограничавати, јер сам јако променљивог ума, а то могу закључити по томе што сам до пре пет година желео да будем археолог. Још не знам шта ћу студирати, али верујем да ће то бити нешто необично и да ћу уживати у томе. Осим јавног наступа, волим и да репујем и сада ћете добити ексклузивну вест да тренутно пишем песму која ће ускоро можда моћи и да се чује. Себе за десетак година видим као младог, борбеног човека који тек креће да осваја свет – каже самоуверено овај млади Чачанин.
Душан је захвалан свим члановима уже и шире породице, Граду Чачку и пријатељима из Чачка и дома из Београда на свој подршци коју су му пружили. У његовим годинама, она је свакако неопходна и драгоцена…
З. Л. С.
