Добитник награде „Кочићева књига“, писац Александар Југовић, подржава културну политику нашег града која данас чува успомену на велике чачанске уметнике и промовише чачанско стваралаштво и издаваштво.
Објавио је књиге песама: “Крв и није вода” (1995), “На крају крајева”(1999), “Јесеним пролећа” (2002).Аутор је романа: “ДИСхармонија” (2005), “Три рога месеца” (2006), “Српски у сто лекција” (2008)„Усамљеник са Родригеса“ (2021). Аутор је и драме “Луна-парк” (2013)која је у марту 2013. године постављена на сцени Београдског драмског позоришта.
Као Чачанин, како гледате на културну политику града?
– Србија је препознала културне потенцијале Чачка и није случајно што ће следеће године наш град бити престоница културе. Захваљујући људима који брину о културној политици нашег града, који су на ваљан начин аплицирали на конкурсу за добијање овог статуса, бићемо у прилици да представимо културне садржаје Чачка, наше талентоване уметнике и њихова дела. Подржавам културну политику која чува успомену на велике уметнике које је изнедрио Чачак, на Надежду Петровић, Диса, Соњу Савић, али и која промовише савремено књижевно стваралаштво и издаваштво чачанских писаца и издавача, попут Владана Матијевића и Бранка Кукића.
Владан Матијевић је један од најзначајнијих и најнаграђиванијих савремених српских писаца и радујем се што је у плану драматизација и позоришно извођење једног његовог романа. Истовремено ме је обрадовала вест да ће следеће године бити постављена представа која ће нам донети читање живота Соње Савић, култне српске глумице, у режији Андраша Урбана. Књижевни часопис „Градац“ је коначно добио статус који заслужује, јер иако је значај овог часописа дуге традиције био препознат на просторима бивше Југославије, дуго се у прошлости његов издавач борио са одсуством подршке града.„Градац“ ће бити део програма којим ћемо се посебно поносити.
Чачак је основао позориште, што је храбра и исправна одлука градских власти. Посао изградње једне такве институције је тежак, с обзиром на то да наш град немапозоришну традицију, за разлику од Крушевца, Ужица, Краљева и многих других градова. Неправда према граду је тиме исправљена.
Статус Дисове куће у Заблаћу, која је предмет правних заврзлама деценијама уназад, коначно ће бити решен и та кућа ће бити претворена у споменик културе.
Прошле године објавили сте девети роман који има необичан наслов. Ко или шта је „Усамљеник са Родригеса“?
– Усамљеник са Родригеса је врста изумрлих голубова нелетача. У симболичком смислу наслов прожима цео роман. Мој главни јунак, извршилац смртних казни, егзекутор, џелат, уједно је и онај који убија и онај кога убијају. Испаливши први метак у осуђеника, пуцао је и у себе. Од тог тренутка, као да јури сопствену сенку која му се некад учини већом од њега самога, а некад, пак, бива минијатурна, у зависности од положаја нечастивог месеца који се надвија над њим, или извора живота, сунца, које му се као каква опсена на тренутке прикаже, ваљда да би помислио како ће једнога дана све доћи на своје место. А неће. Као што не долази ни код писаца, ни код лекара, ни код обућара, банкара, бојаџија… Ма ког човека који је било сопственом вољом, било услед околности којима се није могао одупрети, направио корак у правцу који га је одвукао у амбис незадовољства. Мој јунак пати због погрешних избора и увучен у бескрајни вртлог преиспитивања суштински отеловљује несрећу и друштва и појединца, која се у роману открива у једном згуснутијем и појачаном облику.
Ваш роман, уз још неколико објављених у последње време, одабран је да буде представљен француској читалачкој публици и тренутно се преводи на француски. Какав је Ваш став о савременој српској књижевности?
– То је врло широк појам, који видим више као некакав провизорни амалгам разнородних тенденција, од којих су неке врло дискутабилне са вредносног становишта, него као скуп различитих, али идејно-тематски или стилски кохерентних праваца. У нашој,не тако давној књижевној историји, станују писци који представљају сам врх европске књижевности. Потребно је следити те узоре. А нови, модерни гласови, који више припадају савременом тренутку у одређеним друштвеним тежњама, утишаће се, неминовно. У уметности нема места за моду. Нешто јесте или није вредно, па ма каквом техником и стилом било насликано или написано. Ја верујем у вредности искристалисане кроз деценије, векове, мада не спорим да и нови ветрови са собом могу понекад донети освежење. Чињеница је да је свака реформа у историји човечанства била враћање на старе вредности.
Недавно сте добили награду „Кочићева књига“ за 2021. годину, која вам је додељена за целокупно књижевно стваралаштво. Спремате ли нешто ново?
– Пишем свакога дана. Започео сам нову драму, а ту је и необјављени роман који сам писао пре неколико година. Можда се и њему вратим. Не постоји бољи критички суд од суда самог аутора који ишчитава своје дело након дужег протока времена. Зато је најбоље не отварати књиге које сте објавили. Увек имате потребу да нешто мењате. Процес стварања веома је болан, тежак, мучан. Стално нешто поправљате, улепшавате, одбацујете или додајете, док не дођете до тачке од које почињете да уништавате оно што сте створили. Слична ствар се дешава у односу родитеља према детету. Ако желите да га превише мењате, вероватно ћете га упропастити.
Зорица Лешовић Станојевић
“КОЧИЋЕВА КЊИГА” ЗА ЦЕЛОКУПНО СТВАРАЛАШТВО
Једногласном одлуком жирија који су чинили књижевници: Никола Вуколић (председник), Миљенко Јерговић и Младен Весковић, Александар Југовић, књижевник из Чачка, лауреат је књижевне награде “Кочићева књига“ за 2021. Признање Задужбине “Петар Кочић“ Бања Лука-Београд додељује се аутору за целокупно књижевно стваралаштво. Из Образложења жирија које потписује Никола Вуколић, директор и главни и одговорни уредник Задужбине Петар Кочић, цитирамо књижевника Младена Весковића:
– Целином свог досадашњег књижевно-уметничког дела Александар Југовић се профилисао као један од најаутентучнијих гласова савремене српске књижевности и аутор који доследно у својим поетским, прозним и драмским књижевним делима фикционализује живот човека на Балкану у свим његовим комичним и трагичним видовима. Александар Југовић је један од оних писаца чија остварења никада не понављају једном досегнути концепт певања и мишљења, сањања и стварања. И кад се обраћа интелектуалној елити, и кад пише и за обичног човека, једнако је интересантан, готово увек нов и на свој начин оригиналан. Александар Југовић је то потврдио и у свом новом роману, јер је изузетно успешно спојио најбоље особине својих досадашњих прозних и драмских дела: осећај за проналажење оних деликатних момената који живот појединца одводе у неслућеном правцу, аутентичност ликова нашег поднебља, црнохуморност и способност за њихово ненаметљиво уткивање у ширу слику једнога доба.
