ПОВОДОМ ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ ФИЛМСКЕ АНИМАЦИЈЕ У НАШЕМ ГРАДУ (2)
У години када се славио век филма, Чачак је прихватајући организацију 5. Југословенског фестивала анимираног филма постао фестивалски град.
Од 28. до 30. септембра 1995. године, у оквиру обележавања Дана Општине, одржан је 5. Југословенски фестивал анимираног филма.
– На иницијативу представника “Бикић студија” за анимацију из Београда, руководства Фото-Кино Клуба “Чачак” и “Чачанског гласа”, почетком 1995. године, одржан је састанак са циљем да се после 1993. поново у Чачку организује смотра Југословенског анимираног филма. Истакнуто је да је 1993. године, у веома оскудним условима, Чачак био домаћин манифестације и на тај начин омогућио континуитет Фестивала, који из објективних разлога није било могуће одржати у Подгорици, тадашњем Титограду. Мој предлог да Фестивал, који би поново организовали уз покровитељсво Општине, трајно остане у Чачку, одлуком Организационог одбора је прихваћен. За председника Организационог одбора за Фестивал 1995. године изабран је Љубомир Сикора. Тако је Чачак уписан на мапу фестивалских градова, што се показало оправданом одлуком, јер фестивал постоји и данас. Променио је назив и форму, али остаје чињеница – да нисмо имали разумевања за захтев из 1995. године, Фестивал би престао да постоји у било ком формату – истиче Родољуб Петровић, тадашњи председник Општине Чачак.
СМОТРЕ И РАДИОНИЦЕ АНИМАЦИЈЕ
После одлуке о покровитељству Фестивала могле су да почну опсежне припреме да би се избегли сви пропусти у организацији 1993. године, каже Љубомир Сикора, тадашњи председник Организационог одбора и додаје:
– Град је у истој години обележавао 50 година организованог играња кошарке у Чачку. То је изискивало и додатне напоре за обезбеђивање средстава за ове намене, јер су циљеви које су поставили организациони одбори ове две манифестације били захтевни. Нема потребе наглашавати какве су то биле године у економском погледу. Држава је била под санкцијама. Привреда опстајала у готово немогућим условима. Поред свих несташица које су прече, него што је организација оваквих манифестација, потребно је било, пре свега, обезбедити довољно материјалних предуслова за то. Уз изузетно разумевање Министарства културе и многих предузећа из Чачка и Београда, уз планирана средства из буxета града креирали смо догађаје за три фестивалска дана. Прихваћен је предлог о додели признања у седам категорија: Гран при Фестивала уз доделу признања “Златни штифт”, најбоља идеја за филм, најбоља режија, најбоља анимација, најбољи цртеж, најбоља сценографија и најбоља музика.
Жири су чинили: Мирјана Ракић, уредник филмске редакције ТВ “Нови Сад”, Динко Туцаковић, филмски критичар и управник Музеја Југословенске кинотеке у Београду и Братислав Јевтовић, новинар “Радио Чачка”. Прихваћен је и предлог тадашњег директора “Чачанског гласа” Гојка Вујиновића да ова новинска кућа додељује своје Специјално признање независног жирија (Милева Александрић, Братислав Видојковић и Гојко Вујиновић).
– Посећеност Фестивала је била на завидном нивоу. Деца су уживала у својим јунацима из цртаних филмова стране продукције. Кроз дружења током Фестивала измењена су искуства и пренети савремени трендови који прате анимирани филм. Тако је Чачак и формално постао фестивалски град у коме ће се одржавати сваке две године Фестивали анимираног филма. Током припрема за наредни фестивал појавили су се предлози да се у оквиру године када нису редовни Фестивали, одржавају Смотре анимираног филма, а да их истовремено прате и радионице за цртаче и упознавање младих са тајнама у области анимације. Овакав приступ организацији и одјек који је Фестивал добио на културној мапи Србије никако не сме да буде заборављен. Управо због тога је неопходно да се у припреми фестивалских дана “Аниманима”, која је настала на тековинама овог Фестивала, на адекватан начин уврсте садржаји посвећени свим фестивалима, смотрама и радионицама анимације, које су претходиле 2007. години када је званично промовисан овај Фестивал – наглашава Љубомир Сикора.
ФЕСТИВАЛСКА ШПИЦА И ЛОГО ЗА ЗАВИЧАЈНИ ГРАД
Мирослав Љ. Јелић, као неко ко је школске дане провео у Чачку, креирао је шпицу Фестивала, која је остала као заштитни знак до 2007. године.
– Чачански Фестивал анимираног филма из 1995. године, други по реду, био је сушта супротност првом, одржаном оне давне, суморне јесени, још суморније, 1993. Памтим то вече када смо, нас неколицина аутора из Београда, изнајмљеним комбијем приспели пред тадашњи Дом културе у Чачку. Сумрак, сипљива, хладна киша и празна сала у којој је било мање гледалаца, него нас учесника, постројених на бини, након пројекције. Но, дочек домаћина, чланова Кино Клуба “Чачак”, био је срдачан и топао. А додатно нас је угрејао и вињак што су нам га, у традиционалном маниру, домаћини издашно нудили. Фестивал је те године, “пренет” из Црне Горе, где више није било услова за даље одржавање… – сликовито описује сећања Јелић.
Већ следеће године био је позван на састанак поводом организације наредног Фестивала, као представник “Бикић студија”, у то време једине професионалне продуцентске куће за производњу анимираног филма. Аниматори окупљени у “Бикић студију”, а пре свих, његов директор и власник Вељко Бикић, били су врло заинтересовани за одржавање овакве манифестације. Јелићу је, како каже, било драго да се ангажује, с обзиром на то да је у Чачку одрастао, па је то била и прилика да чешће посећује завичај.
– Још веће задовољство сам доживео на првом састанку, када сам срео свог школског друга Љубомира Сикору, тадашњег потпредседника Општине Чачак и председника Организационог одбора Фестивала. Срдачан, поновни сусрет после много година. Некадашњи клинци са почетка шездесетих, из ОШ “Филип Филиповић”, па студенти ПМФ-а у седамдесетим, он – будући рационални професор математике, ја – лепршави, разбарушени бегунац са четврте године механике у свет цртаног филма. Средином деведесетих, окупљени око заједничког пројекта у завичајном граду. Одмах смо се споразумели – каже Јелић.
Један од првих његових задатака била је изведба фестивалске шпице.
– Ослонио сам се на препознатљиву и много пута коришћену симболику, Овчар и Каблар. Јато птица дугиних боја лети изнад брда Љубића и споменика Танаску Рајићу, пролеће покрај чачанске Цркве, Гимназије и кипа Надежде Петровић, градског Музеја… формирајући у завршници, силуету Овчара и Каблара. Завршни кадар шпице постао је и лого Фестивала – објашњава Јелић и наглашава да је Фестивал из 1995. године био изванредно организован, пре свега, захваљујући домаћинима.
Приредила: Нела Радичевић
Фотографије: Архива Љубомира Сикоре
Наставак у следећем броју…
ГРАН ПРИ, “ЗЛАТНИ ШТИФТ” И НАГРАДА “ЧАЧАНСКОГ ГЛАСА”
Мирослав Љ. Јелић је имао и додатно задовољство, освојио је Гран при Фестивала за свој филм “100 година једног века”, посвећен стогодишњем јубилеју филмског стваралаштва. Такође, и награду “Чачанског гласа” и “Златни штифт”, признање које је установљено на том Фестивалу.
– Те вечери, на прослави у ресторану “Бункер”, који се налази на обали Мораве, уз халу КК “Борац” – храма чачанске кошарке, мојим колегама и домаћинима свирао је ансамбл “Палилулци”. Комплетан угођај – сећа се Јелић.
