„Плавооке даљине
савиле се у клупче.ˮ (Васко Попа)
Када говоримо о Чачку, можемо говорити о историји, архитектури, уметности, рокенролу,
али оно што ће покренути најватреније разговоре и загрејати срца Чачана засигурно јесте
кошарка. Ударање наранџасте лопте о бетон најдражи је звук младих некада и сада, а кошаркашке легенде попут Радмила Мишовића, Драгана Кићановића и Жељка Обрадовића увек ће будити понос и представљати узор за младе играче. У наредном периоду очекује се и отварање Музеја кошарке који ће новим генерацијама показати златни положај чачанских кошаркаша на мапи југословенске, али и европске кошарке.
Ново време доноси и неке нове будуће легенде овог спорта и можда је дошао тренутак да се међу њих упише и женско име. Историјат женске кошарке овенчан је бројним наградама и успесима, што се наставило и у новијим временима када су српске кошаркашице освајале европске и олимпијске златне медаље, а међу њима и Чачанка Јулијана Војиновић.
Кошаркашка лопта све је чешће у рукама младих Чачанки које тренирају у жељи да постану симболи свог града као представнице овог величанственог спорта. Једна од њих –Снежана Лукић – одлучила је да своје искуство као некадашње кошаркашице, сада
тренера и мастер професора спорта и физичког васпитања, пренесе на девојчице од 1. до 6. разреда тако што је отворила школу кошарке за девојчице под називом „Наша школа кошаркеˮ.
За сада тренира тридесетак полазница на две локације – у школама „Филип Филиповићˮ и „Владислав Петковић Дисˮ и води их на пријатељске утакмице у околним местима како би се припремиле за млађе пионирско и пионирско првенство за девојчице следеће сезоне. Како Снежана каже, битан јој је рад са млађим узрастима због правилног раста и развоја и сматра да су управо девојчице потребне сваком спорту јер су истрајне, упорне и, ако им се посвети већа пажња, могу стварати чуда.
Кошарка у розе боји? Зашто да не! Како кажу – није битна боја дреса, важан је грб на њему.
Марија Миљуш
