Нема више грамофонских плоча, стрипова, понеког антиквитета или предмета за које нисмо знали ни да постоје. Али, још увек могу да се нађу заборављене кондуре, брезове метле, да не говоримо о савременим кућним апаратима, деловима за водоводне и електроинсталације, повољној одећи и обући. Само, нема купаца! Углавном, заобилазе бувљак. Да ли због хипермаркета, Кинеза, или, није успут?
– Када сам почео да радим на бувљаку 2003. године, једва сам нашао тезгу. Сада их има празних колико год хоћеш – искуство је једног продавцa. У међувремену је затворено и доста локала. Понекад изгледа, нарочито радним данима, као да се само продавци међусобно друже. Прођу сати, а купаца ни на видику. Не долазе ни радозналци или људи који воле да упоређују цене и квалитет. Они који су ту свакодневно, продавци, најбоље могу да сагледају право стање. Њихове „дијагнозе” не охрабрују.
– Јуче је био празник, Преображење, долазили су људи. Ваљда су имали слободног времена и могли су да прошетају. Раније смо се радовали петку, суботи и недељи. Тада је бувљак живео, а сада, сваки дан је исти – кажу продавци. „Осули” су се и они. Многи од њих се сећају и да је пре петнестак година на бувљаку било више од 300 тезги. Данас их нема ни 100. И, како кажу, није бувљак од јуче замро.
– Пада у заборав већ пет, шест година. Празан је. Боримо се да издржимо до краја године, макар да распродамо робу, ако и то будемо могли. Велики су трошкови, онда је и роба скупља. Не исплати се остајати овде! – многи нису оптимисти.
– Шта ви продајете? – питање је упућено једном продавцу.
– Шта стигнем! Све сам продао! И мозак! – уследио је његов трагикомичан одговор. У ствари, нема ништа смешног у његовом одговору. И даље мора да ради, пошто, без обзира на тошто је имао пун радни стаж, пензија му је свега 17 хиљада динара.
Не тако давно, на бувљаку је свакодневно врвело од људи. Требало је добрих два, три сата да би се завирило на свако место. Тада је заиста могло да се нађе „од игле до локомотиве“. Али, са неким „локомотивама” су отишле старе плоче са вечитим хитовима, уметничке и слике наиваца, стари бројеви „Политикиног забавника“ или „Микијевог алманха“… Не заостаје ни бувљак по квалитету. Иако је има у изобиљу, још увек је могуће пронаћи уникатну одећу.
– Заиста је квалитетна, али и дечја гардероба има све мање купаца! Надали смо се да ће се боље продавати, ближи се школска година. Неће ни данашње мајке да купују на бувљаку… Само један дан је овде и зелена пијаца. Петком можете да купите повољније парадајз, паприку. Али, како видимо, све је мање и продаваца и купаца и на тој зеленој пијаци – утисак је људи који још увек живе од продаје на бувљаку.
Све њихове приче су исте – бувљак је замро! Једини излаз виде у премештању. Надају се да би боље пролазили да су у близини пијаце у центру града. Овако, бувљак ради до четири, као и многи Чачани, тако да је радним данима немогуће навратити. Многима није успут, а викендом су преокупирани другим обавезама.
Убеђени су поједини продавци и да их „затварају” хипермаркети у којима може да се плати картицом, као и Кинези, код којих је многа роба јефтинија.
Има и одговорности нас, потенцијалних купаца. Заборавили смо на све чари трговине на отвореном, сусрета са људима. Заборавили смо и на мирне разговоре са пријатељима које сретнемо на бувљој пијаци, али и да можемо увек да добијемо одговоре од продаваца за све што нас интересује и да не морамо да чекамо ко зна колико у редовима да бисмо платили купљену робу. Заборавили смо, можда, на врло корисне савете које можемо добити од продаваца. Нарочито жена које имају добро око да процене боље од нас који би нам комад гардеробе најбоље стајао.
Нема ни киоска са брзом храном, као ни околних кафаница. И то је ланчана реакција, живи бувљак, живи и комшилук. Колико год било некултурно, има чари и јести пљескавицу и шетати около, али само разгледати… Иако такве слике више одговарају вашарској атмосфери. Засигурно је и бувљак свакодневни вашар. Сетимо се само вике продаваца свемогућих препарата за уклањање флека са одеће или два пара чарапа за 100 динара.
– Није нас много остало. Углавном, на бувљаку раде пензионери или људи којима недостају година, две до пензије. То смо ми, који нисмо „ни тамо, ни ’амо“ – утисак је једне продавачице.
Голим оком посматрано, изгледа да би они увек могли да се жале. Али, није тако. Многи и одбијају било какав разговор о бувљаку, нарочито његовој будућности. Не могу ни да је замисле и зато је, вероватно, боље ништа не говорити унапред.
– Зашто не испитате колико има вишка запослених у јавним предузећима? Зашто сте дошли нас да испитујете – чуле су се и таква питања…
