Некада је свако домаћинство имало свој бунар, а у центру села налазила се чесма са које се вода носила на њиве, градилишта, а користила се и у кућама. Међутим, када је пре више деценија, градски водовод стигао до села, на бунаре и сеоске чесме се брзо заборавило. И то не само у Чачку, него широм наше земље.
Увођењем рзавске воде у скоро свако домаћинство, бунари су постали сувишни, постали су место око кога се бранило деци да се играју да не би „упали у њега”. Такође, постали су место кога се сетимо у врелим летњим месецима, када водоводне цеви пресуше, па се враћамо њему за чашу ледене воде. Али, и таквих је мало. Данас је већина, неретко обрасла у траву или цвеће, али у њима и даље има воде. Неколико лопата креча или који литар сирћета и из њих се поново може лончетом захватати хладна, бунарска вода.
И сеоских чесама, ретко се ко сети. Ако се славине или цеви која вири из камена или бетона нису нашле на путу „живахне” деце, онда су прекривене ђубретом, а до њих води у шипражје зарасла стазица. И њихово враћање у живот не би коштало много, једна сеоска моба, неколико калемарских маказа, коса или тример, и само мало воље, па би у летњим данима и ове оазе поново заблистале.
Наравно, и бунарску воду пре употребе треба проверити, онда мора подлећи бројним испитивањима, како би се утврдио њен квалитет и исправност.
В. Ј.
