Захваљујући Горану Бојовићу из чачанског села Брезовице све је више моравки у Србији. Ову стару расу свиња, која је била готово пред нестајањем, Бојовићи су почели да гаје пре две године, кренули су са четири опрашене крмаче, а сада имају око 150 ових „црнки“. Горан ту није стао, већ је покренуо и Пољопривредно-сточарску задругу „Моравка“, а циљ му је, како каже, да са свињогојством и воћарством оживи своје, али и друга јеличка села.
Породица Бојовић бавила се и раније сточарством. Али, временом су се више окренули воћарству. Осим производа из својих засада, откупљују малине, шљиве, кајсије… и од других воћара. Имају хладњачу, а баве се и прерадом воћа. На идеју да гаји моравку Горан је дошао након посете газдинствима у околним земљама.
– Свуда се велики значај даје старим вредностима. У Хрватској и Словенији посебно су за то способне и предузимљиве жене. Схватио сам да је веома важно имати нешто што други немају. Моравка се наметнула сама, јер их је седамдесетих година, када сам био дете, било у овим селима, па и у нашем домаћинству. О њима је углавном водила бригу бака, а ја сам јој помагао. За њих је био ограђен простор са врљикама и сваких неколико година то коље се препобијало и слагало. Уз њега су биле засађене неке домаће сорте воћа, белошљиве и јабуке, које су нам моравке „крале“. Али, то су углавном биле три, четири свиње које смо хранили за кућу, за славу и обетину, за свадбени дар и весеља – објашњава Бојовић како је дошао на идеју „да старо направи новим“.
Беле свиње су временом потиснуле ову аутохтону расу, јер их је наизглед лакше гајити, а све је било мање људи вољних да ограђују земљу за стоку. Како примећује Бојовић, није се баш много водило бриге о томе колико је то здраво и шта је, кад се подвуче црта, заиста исплативије.
– Већ сам знао много тога око узгоја, а моравке уопште нису захтевне. Треба само спремити заграђен простор, да им неко поклони мало пажње у време прашења, да се дохране кад је то потребно… Не захтевају велики рад, о сто свиња може да брине једна особа. Погодније су за наше брдско-планинске пределе, јер бела свиња је трома, прасићи су јој нежни, слабији… Моравке су много отпорније на болести. Једу оно што нађу у природи и све што људи као вишкове бацају, кромпир, паприку, тикву, краставце, што би на крају завршило уз неку реке. Имају изузетан квалитет меса. У односу на мангулице, које су „љуте“, постижу веће приносе меса. Здравије су за људску исхрану, јер њихова снежнобела маст има позитиван холестерол. Уз све то, на свет доноси више потомства – наводи бројне предности Бојовић, који је увек спреман да своје знање о моравки подели са другима. Био је учесник на неколико предавања, радо говори и у медијима.
– Све то је веома значајно, јер популарише нашу моравку и све више људи је заинтересовано за њу. И када је кнез Милош извозио свиње, пролазили смо ми са нашом аутохтоном расом, поред мађарске мангулице – наводи он.
Своје моравке за приплод Бојовић готово свакодневно испоручује купцима, не само у чачанском крају, већ и у ужичим, копаоничким и селима на Старој планини, а највише их оде пут Војводине. Задруга „Моравка“ конкурисала је за државне субвенције са пројектом за изградњу сопствене сушаре… Док то не остваре, задругари део меса прерађују кроз сушење, индивидуално и у сарадњи са фирмом „Сувоборкоп“.
– Већ наредне године имаћемо и веће количине за тржиште, тада ћемо бити конкурентнији. Размишљамо и о отварању печењара у Београду. Доказао сам, прво својој породици, да се може добро зарадити. Наравно, не одједном, али ко има услове и ко хоће да ради како треба, зарада је добра – закључује Бојовић.
Узгој моравки, како сам каже, њему су одмор и уживање. У објекту од тридесетак метара дужине и једној штали, раздваја их по величини, сродству генетици… У свим пословима велику помоћ Горан има од супруге Зорице и сина Милана, који се кроз студије на Ветеринаском факултету припрема да одмени оца. Од 16 хектара земље пет, шест хектара је шуме. Планова је још много, да се огради део шуме у којој би моравке могле да буду још слободније, да се хране жиром, али и да буду одбрана од дивљих свиња.
В. Тртовић
ДРЖАВА ПОДСТИЧЕ УЗГОЈ АУТОХТОНИХ РАСА
Држава даје значајне субвенције за моравке, настале укрштањем беркшира, шумадинке и мангулице. Ресорно министарство даје подстицаје од 12 до 15 хиљада динара по грлу.
– То су велики подстицаји за овај вид производње, јер, на пример, за десет крмача добија се новац, којим се може купити 27 тона кукуруза. А то не може да поједе сто свиња! Држава даје субвенције и за набавку приплодног материјала, за назимице до осам месеци добија се 50-60 одсто, у зависности од подручја где се гаји. То је дало резултате, јер 2009. нисмо имали ни сто грла моравке, а сада имамо сигурно хиљаду уматичених. Али то је ништа у односу на три милиона белих свиња у Србији. Зато нам је циљ да буде што већи број квалитетних узгајивача моравке – каже Горан Бојовић и додаје да је међу заинтересованим све више младих људи.
Mogu li da Vas zamolimza kontakt gospodina Gorana Bojovica? Hvala unapred.