„КАРМИНА БУРАНА“, МАЕСТРАЛНО И ПРЕМИЈЕРНО У ЧАЧКУ
– …Мислим да ми имамо у свету могућности да чујемо ансамбле и солисте који на сјајан начин изводе и Баха и Бетовена, али ћемо тешко наћи ансамбле који ће извести српске композиторе и који ће дати прилику српским извођачима, солистима и, уопште, српском звуку да се пробије, ако то нисмо ми. Ја сам само покушао да континуирано то буде један од стубова наше културне понуде – рекао је, поред осталог, Бојан Суђић.
Прва национална престоница културе, у понедељак, 26. јуна, на Градском тргу у Чачку, у оквиру програма „Чачанска родна“, окупила је бројну публику свих генерација, приредивши још један уметнички, заиста, уметнички спектакл. Маестрално, као и увек, више од стотину музичара Хора и Симфонијског оркестра РТС-а, под диригентском палицом харизматичног Бојана Суђића, на отвореној сцени, премијерно су у граду на Морави, извели популарно дело класичне музике „Кармина Бурана“ (Песме Буране), сценску кантату Карла Орфа, компоновану 1935/36. године. Комад је део музичког триптиха „Тријумф“, настао на основу текстова Голијарда, свештеника Римокатоличке цркве из 12. и 13. века који су писали сатиричну поезију о животу, природи, кафанама, љубави…). Од 2005. године, шеф Симфонијског оркестра и диригент је Бојан Суђић, коме смо захвални за време одвојено за овај интервју, уочи самог концерта. Солисти су били: Снежана Савичић Секулић, Стеван Каранац и Драгутин Матић. Ако бисмо смели себи у новинарском послу да дозволимо лични утисак, а да при том не изгубимо објективност, онда би он био да се Чачку у уметничкој музици и на отвореном, није могло догодити ништа боље…
Извођење и популаризација класичне музике изван метропола несумњив су допринос децентрализацији и деметрополизацији културе у земљи. Како Ви оцењујете такве тенденције и зашто „Кармина Бурана“?
– Уметност је уопште у проблему у данашњем свету, чинило ми се да је управо „Кармина Бурана“ прави наслов и она се показује као најкомуникативнија композиција 20. века уопште, па чини ми се, и класичне музике уопште. Свуда, где се појави изазива неподељено одушевљење публике, некако су та мелодика и тај ритам, пронашли пут до свачијег уха и до свачијег срца. Наравно, далеко од тога да је „Кармина Бурана“ лака за извести, она увек подразумева велики ансамбл, велики хор и велики оркестар, веома захтевне партове за солисте, тако да, сваки пут је она и велики изазов. Мени је драго да, уз ансамбл РТС, ми имамо прилику да је релативно континуирано изводимо на сваких пар година, тек толико да се публика мало зажели овог дела, а за Чачак је ово премијера, мислим, чак је и касно, требало је да то још одавно буде у Чачку, јер Чачак је један од најважнијих градова у Србији, свакако. Једна од културних престоница, не би смело да се деси да овакво дело чека дуго, па не само овакво, него и друга дела која имамо, непрестано као популаризацију класичне музике. Дакле, надам се да ће Чачак и овај пут да доживи један уметнички климакс, и да ће имати шта да чује. Нема пуно ансамбала који су изводили „Кармина Бурану“, поготову не на овом нивоу, хтео бих то да нагласим, ипак, како то изводе ансамбли РТС-а.
МЛАДА ПУБЛИКА ПРЕПОЗНАЈЕ ВРЕДНОСТИ…
Али, Ви сте је први пут извели са 650 ученика музичких школа 2004. године. Да ли је и то био подухват, храброст или поверење у наше школе?
– Тако је. Па, то је било, у ствари, улагање управо у оно што је даље, после тога показало велике резултате. Многи од тих младих људи су после почели да се баве музиком професионално, неки од њих сада свирају у овом оркестру, неки певају у хору. То је била једна енергија, која је управо 2004. године показала једну наду у оно што непрестано наглашавамо као наш највећи ресурс, а то је младост, иако никако да се некако до краја определимо да заиста подржимо до краја ту младост да она на крају постане оно што треба да постане. Ми смо тада улагали у ту младост, као што, ево и данас улажемо у ту младост, не увек у ансамблу, већ надам се и у публици. И мени је драго да кажем да је наша публика често пута, не само на „Кармина Бурани“, већ иначе, такође, веома млада. Показује да, без обзира, што знамо да је наша млада публика преплављена другим садржајем, чини ми се, не тако квалитетним, без обзира на то, сваки наш концерт и популарнији, па чак и мање популаран, је препун младе публике која препознаје вредности и која препознаје да је то нешто чему се морамо сви враћати као општим вредностима човечанства. Без обзира колико препознавали негде нешто као популарно, као мање вредно или интересантно, вредности класичне музике су уткане у саму срж цивилизације у којој живимо и без ње, просто, ми нисмо људи.
ПО КАПАЦИТЕТИМА И КВАЛИТЕТУ, ПОНОСНО МЕЂУ РАЗВИЈЕНИМА
Ви сте у много чему били први, па сте тако, наводи се, први почели да изводите и домаће, српске композиторе. Како су Вас дочекали, која су то била дела, на какав пријем је наишао тај репертоар?
– Ја бих волео да сам први почео да диригујем српске композиторе, није то до краја истина, зато што су, наравно, српски композитори непрестано били на пулту музичке продукције РТС-а и пре него што сам ја ту дошао, наравно. Ја сам само покушао да континуирано то буде један од стубова наше културне понуде, јер мислим да ми имамо у свету могућности да чујемо ансамбле и солисте који на сјајан начин изводе и Баха и Бетовена, али ћемо тешко наћи ансамбле који ће извести српске композиторе и који ће дати прилику српским извођачима, солистима и, уопште, српском звуку да се пробије, ако то нисмо ми. И због тога је врло важно да се комплетна музика и комплетна наша традиција и баштина негују, јер без ње немамо ни нашег идентитета и онда је потпуно небитно ко свира данас „Кармина Бурану“, да ли смо то ми или било који оркестар из света. Мислим да је управо наш извођачки потенцијал велики и да смо ту показали да можемо да стојимо поносно међу, заиста развијеним земљама, по извођачким капацитетима и квалитету онога што радимо, како светске баштине, како свих композитора, тако и, пре свега, онога што је наше и што морамо ми да негујемо.
МЕНИ ЈЕ ПУНО СРЦЕ…
Имате завидно инострано искуство, били сте резиденцијални диригент Краљевске опере Шведске, ту су и искуства из Хелсинкија. Колико значе таква искуства за Вас и афирмацију и развијање музике код нас?
– Мислим да је то управо неопходно. Ваше питање је у суштини есенцијално, зато што нам се често дешава да релативизујемо у нашој средини домете, покушавајући да их локалним аршинима меримо, оно што није и не може бити локално. Дакле, мени је пуно срце што сам цео свој уметнички пут некако заокружио и вратио се тамо одакле сам и потекао. Међутим, без иностраног искуства и без непрестаног рада, јер знате, ја већ око стотину ансамбала из читавог света бројим сада, и заиста, пола земљине кугле сам обишао на овај или онај начин, без тог искуства, немате право ни да промовишете одређене вредности у локалној средини, уколико оне нису компатибилне са светском традицијом. Класична и уметничка музика није локална вредност, ми само делимо преко ње традиције, ми делимо са њима вредности западне цивилизације којој припадамо и коју осећамо као своју и управо морамо да будемо свесни тога, јер често пута релативизујемо и то којој цивилизацији припадамо. Ми припадамо управо тој, западној цивилизацији, која је изнедрила уметничку музику, која је изнедрила све оно што ми препознајемо и што носимо у себи. Нажалост, постоје неки други утицаји који нас тако запахну из различитих традиција и онда се ми зачудимо, како је то могло, ипак, код нас да се прими. Али, хтео то било ко да призна или не, ми смо просто, део тог развијеног света којем припада и та „Кармина Бурана“, и тај Бетовен, и тај Бах, али и тај Васа Мокрањац, и тај Славенски, и тај Стеван Мокрањац.
Са 19 година сте већ дириговали целовечерњим концертом. Да ли је то била храброст када посматрате са ове дистанце, или сте баш били рођени диригент и нисте размишљали ни о годинама, ни о искуству, ни о обиму дела?
– Да, хвала на тим питањима. Дакле, са 19 година, то што сам дириговао, то јесте била некако моја привилегија, јер сам кренуо рано да се бавим овим послом професионално. Врло брзо сам постао корепетитор, односно, асистент диригента у Радио телевизији Србије, касније диригент и некако је то био природни пут. Није то било за мене ни рано ни касно, просто су се отворила тада врата, и мислим да сам био спреман тада и да закорачим на ту сцену, што се касније показало и као могуће и као оствариво. Без тих искустава не бих био сада свакако потпун, а такође, нажалост, то није за мене неки специјални раритет, већ је доста диригената, ето, посебно скандинавски диригенти су почели врло млади да праве каријеру. То је код нас раритет, још увек је другачији систем школовања и прилике, ми нисмо научили да подржавамо своје младе, поготову на таквим позицијама.
ИМАТИ ИДЕЈУ И ПРЕНЕТИ ЈЕ НА ПРАВИ НАЧИН
Шта је најтеже у дириговању?
– Најтеже у дириговању, у ствари, је имати једну идеју која се на прави начин премости, односно, на прави начин се артикулише и зарази ансамбл са којим радите. Прво, мора идеја да буде квалитетна, прво мора интерпретација да буде квалитетна, разумевање композиције мора да буде суштинско и дубоко, а касније, управо, тај пренос је оно што је највећи диригентски посао. Управо то, како да се пренесе на најбољи начин све оно што један диригент има у ушима и што чује да је композитор имао у ушима.
Шта је Ваше капитално достигнуће у каријери, и постоји ли нешто што бисте још желели да урадите, а нисте?
– Капитално достигнуће, па то би сада морао да ишчитавам сопствену биографију. Како немам ту навику да превише гледам уназад, покушавам да гледам унапред и даље и да заиста све оно то ми се отвара као ново, доживљавам управо као најкапиталније могуће.
Зорица Лешовић Станојевић
ДУГА ТРАДИЦИЈА ХОРА И СИМФОНИЈСКОГ ОРКЕСТРА РТС-А
Хор РТС основан је 1939. године у оквиру Радио Београда, а први шеф, диригент Милан Бајшански усмерио је програмску стратегију у правцу афирмисања домаће музичке баштине, као и значајних остварења светске хорске литературе и вокално-инструменталних дела, која је задржана до данас. Рад хора обележили су диригенти Боривоје Симић, Младен Јагушт, Владимир Крањчевић и Бојан Суђић, са којим уметничка сарадња траје више од две деценије.
Симфонијски оркестар РТС-а, један од најрепрезентативнијих оркестарских ансамбала у Србији, основан је 1937. године у оквиру Радио Београда, са истим програмским циљевима као и хор, а то су неговање националне музичке баштине и капиталних дела светске литературе. Програмска политика коју је утемљио први диригент Михаило Вук Драговић, негује се и данас.
